Negde između Kovina i Bele Crkve, na tlu gde se panonska ravnica lomi u jedinstvenu pejzažnu formaciju Evrope, završena je digitalna računica jedne katastrofe. Satelitska analiza sprovedena posle gašenja velikog požara na Specijalnom rezervatu prirode „Deliblatska peščara" pokazala je razmere štete kakvu ovaj prostor ne pamti. Brojke su hladne, precizne i bez emocija — i upravo zato posebno uznemirujuće.
Kad vetrozaštitni pojas prestane da štiti
Rezultat je brutalan: opožareno je tačno 11.394,06 hektara površine kojom neposredno gazduje JP „Vojvodinašume". Još 859,90 hektara izgorelo je izvan područja tog javnog preduzeća, na zemlju koja se nalazi u zagrljaju rezervata, ali ne pod njegovom upravom. Ukupno — više od dvanaest hiljada hektara zaštićenog ekosistema, najveće peščarske površine u Evropi, progutala je vatra za čije gašenje su bile potrebne danonoćne smene vatrogasaca.
Za poljoprivrednike u okruženju ovo nije apstraktna ekološka priča, oglasi sa konferencija, ni tema za gradske medije. Peščara je vetrozaštitni pojas, regulator mikroklime, filter vlažnosti vazduha i stanište medonosnog bilja. Kad izgori ono malo šume što južni Banat ima, njiva trpi dvostruko — leti kroz vetar koji nosi plodni sloj, a zimi kroz manjak vlage koju je drveće zadržavalo. Ko jednom sejaču pšenice kraj Kovina objasni da je to „nežna tema zaštite biodiverziteta", taj ne razume šta znači gledati usev bez zaštite od suvog vetra.
Brojke koje ne lažu, nauka koja ne trpi improvizaciju
Ovo nije procena očevidaca, niti procena vatrogasaca sa lica mesta. Radi se o digitalnoj multispektralnoj analizi snimaka sa satelita WorldView-2, prostorne rezolucije 1,2 metra po pikselu. Rezolucija RGB mozaika iznosila je svega 0,3 metra — što je, praktično, dovoljno da se sa orbitalne visine razlikuje pojedinačno stablo od požarišta. Tako nešto pre petnaest godina nije bilo ni zamislivo, a kamoli izvodljivo za neku peščaru u srpskom agraru.
Obradom osam spektralnih kanala i primenom vegetacionih indeksa, uz metode mašinskog učenja, razdvojene su tri jasne kategorije površina: očuvane, požarom oštećene i potpuno izgorele. Za svaku od tih kategorija izrađene su tematske karte po šumskim odsecima, što znači da se sada, kvadrat po kvadrat, zna šta je stradalo, a šta je preživelo.
Rezultati satelitske analize, zajedno sa budućim istraživanjima, poslužiće za definisanje odgovarajućih mera sanacije i obnove šumskih ekosistema Deliblatske peščare — JP „Vojvodinašume"
Ono što posebno privlači pažnju jeste najava da će u nastavku istraživanja biti korišćeni dronovi opremljeni hiperspektralnim kamerama. To nije hir naučnika — to je nužnost. Razlika između „požarom oštećenog" i „potpuno izgorelog" drveća često je nevidljiva golim okom, a ključna je za odluku šta seče, a šta ostavlja da se regeneriše iz korena. Pogrešna procena ovde ne znači izgubljen prihod — znači izgubljenu deceniju.
Sanacija koja ne sme da bude još jedan promašaj
Prema saopštenju JP „Vojvodinašume", predviđene su dodatne stručne analize i terenska istraživanja. Posebna pažnja, kako se navodi, biće posvećena rubnim i prelaznim zonama, kao i područjima na kojima se razlikuje intenzitet oštećenja vegetacije — upravo onim mestima gde se vatra zaustavila, ali je ostavila dovoljno ožiljaka da sledeća sušna sezona može iznova zapreti.
Struka kaže još nešto, i to je možda važnije: pošumljavanje pogrešnim vrstama na peščarskom tlu pravi štetu koja se meri generacijama. Ako se u Deliblatsku unesu vrste koje ne odgovaraju njenom specifičnom supstratu, dobićemo šumu koja ne funkcioniše kao ekosistem — ni za vetar, ni za pčelu, ni za pticu, ni za čoveka.
Tiha pretnja koja se ne precenjuje
Poljoprivrednici u okolini Kovina, Bele Crkve i Alibunara znaju šta peščara znači za njihove njive. Njihove kulture — pre svega pšenica, kukuruz, suncokret i soja — zavise od stabilnosti koju ovaj ekosistem pruža. Nestane li taj prirodni regulator, suva panonska klima postaje još suvlja, a vetrovi još nemilosrdniji.
Osim toga, peščara je stanište divljih pčela i medonosnog bilja. Na desetine pčelara iz ovog kraja već decenijama bere med upravo sa ovih livada. Izgaranje vegetacije znači i nestanak pčelinje paše za naredne sezone — što poskupljuje proizvodnju meda i smanjuje prinose u voćnjacima koji zavise od oprašivanja. Tu priča ne staje na medu — tu priča staje na svakoj košnici, na svakom stablu kajsije u Vršcu, na svakom hektaru pod uljaricom koji sledećeg proleća neće imati ko da opraši.
Ko ima gazdovanje, a ko odgovornost
Nije slučajno što se u saopštenju naglašava razlika između površina kojima gazduje JP „Vojvodinašume" i onih gotovo 860 hektara izvan tog upravljačkog područja. Ta brojka nije beznačajna — ona otvara pravnu rupu koja godinama tišti čitav sistem zaštite.
Dok god peščara nije u jedinstvenom režimu zaštite koji uključuje i njen neposredni okoliš, ovakve katastrofe će se ponavljati. Požar ne poznaje administrativne granice, ali država ih, izgleda, još uvek poznaje. Privatni vlasnici parcela u zaštitnoj zoni rezervata nemaju obavezu da održavaju vegetaciju po standardima zaštite prirode, a javno preduzeće nema mehanizam da to od njih zahteva dok vatra ne dođe.
Tu leži sistemski problem na koji ova analiza mora da odgovori. Ne može se tražiti od jednog preduzeća da sanira štetu od požara koji je u znatnoj meri zahvatao i teren koji nije pod njegovim gazdovanjem. Tu država mora jasno da kaže ko je šta dužan — i da to sprovede.
Sanacija ovakvog ekosistema nije posao za jednu sezonu. Poznato je, iz iskustva sličnih požara u mediteranskim zemljama, da obnova peščarskih i stepske površine traje godinama, a često i decenijama. Svaka greška u prvim godinama — od pogrešnog izbora vrsta za pošumljavanje, preko zanemarivanja pašnjačkih zajednica, do ignorisanja pčelinjih paša — plaća se dvostruko kasnije. Zato je važno da u sanacioni plan uđu i poljoprivredni stručnjaci, ne samo šumari.
Zaključak: od brojke do odgovornosti
Deliblatska peščara nije samo mesto na mapi zaštićenih područja Srbije. Ona je kičma južnobanatske poljoprivrede, poslednja linija odbrane od pustinjenja, dom pčelinjih paša i vetrozaštitni pojas čitavog jednog agrarnog kraja. Brojka od jedanaest hiljada hektara nije statistika — to je površina koju će ova generacija poljoprivrednika još dugo osećati na svojim njivama. Sateliti su pokazali razmere katastrofe. Vreme je da država pokaže razmere odgovornosti.
Izvor: Agro TV, 10. oktobar 2026.
💬 0 komentara