Poznajete li nekoga ko je pre deset godina imao dvadeset krava, a danas ih drži pet? Ili svinjara koji je preko noći zaključao štalu i otišao u fabriku? Nije to izolovan slučaj. To je slika srpskog stočarstva u kojoj se svaki dan gubi po jedan komadić domaće proizvodnje, a država u međuvremenu računa da će subvencije same od sebe vratiti grla na farme. Neće. Razgovori koje je RTS vodio sa proizvođačima, stručnjacima i veterinarima, a na koje se poziva Agro News, pokazuju jednu bolnu istinu: novac postoji, ali sistem ne funkcioniše dovoljno dobro da proizvodnja može da se planski razvija.
Pad koji se gomilao decenijama
Stočarstvo u Srbiji nije počelo da pada juče, ni prošle godine, ni u vreme pandemije. To je trend koji traje decenijama i koji sada ulazi u fazu u kojoj se posledice osećaju na svakom gazdinstvu — od Subotice do Bujanovca. Proizvođači se bore sa uvoznom konkurencijom, niskim otkupnim cenama i kašnjenjem državne podrške, a proizvodnja bez dugoročnog plana postaje sve rizičnija.
Dva popisa poljoprivrede su pokazala između dva preseka više od trideset odsto manje svinja i gotovo osamnaest odsto manje goveda. Podaci za period od 2012. do 2023. godine potvrđuju istu priču: broj svinja smanjen je za oko trećinu, a goveda ima gotovo petinu manje. To nije posledica jednog nepovoljnog perioda. To je strukturno odumiranje.
Najveći problem nije u broju grla. Najveći problem je u broju gazdinstava koja nestaju. Velike farme mogu da podnesu oscilacije cena i da planiraju ulaganja, dok mali proizvođači podnose puni udarac svakog kašnjenja isplate ili promene uslova prodaje. Kada se manja gazdinstva povuku, domaća ponuda dodatno slabi, a preostali proizvođači postaju još ranjiviji pred uvozom.
Mleko ispod cene proizvodnje
Država izdvaja novac za stočarstvo. Proizvođači ne poriču da podsticaji postoje. Problem je u tome što taj novac često dolazi kasno — kada je gazdinstvo već donelo odluku da smanji broj grla ili prekine proizvodnju. Jedan stočar sa severa Srbije rekao je za RTS da su podsticaji značajni, ali da sistem ne funkcioniše kako bi trebalo. Obaveze poljoprivrednika su svakodnevne — hrana, veterina, struja — dok državna podrška često stigne sa odlaganjem.
Za gazdinstvo koje već posluje na ivici rentabilnosti, svaka odložena isplata znači manje hrane za stoku, manje sredstava za ulaganje i lakšu odluku da se proizvodnja prekine. A onda dolazi otkupna cena mleka i udari poslednji čavao.
Prema navodima proizvođača, otkupna cena mleka se kreće od 30 do 60 dinara po litru. Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Cvijan Mekić procenjuje da proizvodnja jednog litra košta oko 50 dinara. U toj proceni, kilogram lucerke dostiže 40 dinara. Razlika između cene koju proizvođač dobija i troška koji snosi nije računska sitnica. Ona odlučuje da li će stoka ostati na farmi ili otići na klanicu.
„Otkupna cena od 30 dinara po litru ne može da obezbedi opstanak gazdinstava čiji su proizvodni troškovi znatno veći." — Cvijan Mekić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu
Kada cena ne pokriva proizvodnju, proizvođač nema ekonomskog interesa da povećava broj životinja. Ne širi se matica. Ne ulaže se u nova opremu. Mladi poljoprivrednici dobijaju jasan signal: stočarstvo nije delatnost u koju vredi ulagati. Zato je pitanje otkupne cene suštinsko, a ne sporedno. Svaka priča o tome da li je neka mera „dala rezultat" je prazna ako se cena ne postavi na nivo koji pokriva trošak.
Uvoz koji guši domaću farmu
Drugi izvor pritiska stiže preko granice. Miodrag Milković, direktor veterinarske stanice u Bujanovcu, predlaže izmenu propisa kojima se uređuje promet mesa i proizvoda od mesa. Posebno ga zabrinjava uvoz jeftinog smrznutog mesa, među kojim i proizvoda koji se približavaju isteku roka trajanja. On ne dovodi u pitanje zdravstvenu ispravnost uvezenih namirnica — problem je u kvalitetu i u položaju domaćeg proizvođača koji mora da se takmiči sa cenom koja je nastala u sasvim drugom proizvodnom sistemu.
Pritisak se ne zaustavlja na mesu. Uvoz mleka i mleka u prahu dodatno umanjuje konkurentnost domaće proizvodnje, a uvozna cena često postaje referentna vrednost prema kojoj se domaći proizvođač meri. Dakle, ne samo da domaća farma proizvodi skuplje — nego se i ocenjuje prema meri koju postavlja uvoz.
„Subvencije same po sebi ne mogu obezbediti razvoj mlečnog govedarstva ukoliko otkupne cene ostanu ispod troškova proizvodnje." — Miodrag Milković, direktar veterinarske stanice u Bujanovcu
Ipak, nije sve crno. Podsticaj od 100.000 dinara za nabavku kvalitetnih priplodnih junica daje povod za oprezni optimizam. Takva mera može podstaknuti zainteresovanost za obnovu stočnog fonda, naročito kada se odnosi na kvalitetno priplodno grlo. Ali novac za jedno grlo ne može zameniti ekonomiku čitavog gazdinstva. To je pomoć, ne rešenje.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Zamislite poljoprivrednika koji svakog jutra ustaje u pet sati, muze krave, hrani telad, plaća veterinarske račune — a na kraju meseca dobije 30 dinara po litru mleka. Taj čovek ne čita strategije. On čita svoj bankovni izvod. I taj izvod mu kaže da gubi. Subvencija koja stigne u novembru umesto u martu ne pomaže mu da kupi lucerku u aprilu. Ono što mu treba jeste predvidiva cena i pouzdan otkup — ne obećanje iz Budžeta.
Oporavak traži povezivanje, ne samo novac
Ozbiljan oporavak stočarstva trajaće godinama. Mekić ističe da obnova zahteva višegodišnji plan, unapređenje genetskog potencijala životinja i proizvodnju ujednačenog kvaliteta, naročito kada je reč o izvozu. Srbija raspolaže zemljištem, znanjem i proizvodnim potencijalom za znatno veći broj životinja nego danas. Ali se ti resursi moraju pretvoriti u proizvodnju koja ima stabilnog kupca i jasno definisan cilj.
Najvažniji nedostatak nalazi se između farme i prerađivačke industrije. Proizvođači nemaju dugoročnu sigurnost da će proizvod naći kupca. Prerađivači nemaju dovoljno predvidivu domaću sirovinu. Zato je obnova zadrugarstva, izgradnja otkupnih centara za mleko, hladnjača i sušara, kao i dugoročno povezivanje proizvođača sa prerađivačima, uslov održivog razvoja. Bez toga, svaka subvencija je zakrpa na poderanoj košulji.
„Između farmi i prerađivačkih kapaciteta nedostaje dugoročna saradnja i zajedničko planiranje proizvodnje, što otežava realizaciju većih projekata." — Cvijan Mekić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu
Subvencija nije zamena za tržišni račun
Evo gde se dolazi do suštine. Subvencija ima smisla kada poljoprivredniku pomaže da preživi lošu godinu, unapredi proizvodnju ili izgradi infrastrukturu. Kada se svake godine menja predvidivost cena i isplata, državna podrška prestaje da bude podsticaj i postaje dodatna neizvesnost. Proizvođač tada ne planira unapređenje — on čeka da vidi šta će se desiti sa sledećom isplatom.
Država može da podstakne nabavku priplodnih grla, pomogne u izgradnji kapaciteta i uspostavi stabilnije institucionalne uslove. Ne može, međutim, trajno da nadoknadi otkupnu cenu koja ne pokriva proizvodnju. Ako se mleko prodaje ispod troška, svaka nova mera pomoći samo odgađa konačnu odluku proizvođača da odustane. I te odluke se već donose — svaki dan, širom Srbije.
Posebno je važna podrška malim i srednjim gazdinstvima. Ona nisu nužno najveći igrači, ali iz njihovog nestanja tržište gubi najveći deo domaće ponude. Agrarna politika ne sme da se bavi samo najvećim proizvođačima. Mora da stvori uslove u kojima će mali proizvođač moći da zadrži životinje, planira ulaganja i prodaje mleko ili meso bez prozora neizvesnosti.
Stočni fond traži odluku, ne samo novac
Srpsko stočarstvo neće se vratiti na nivoe iz prethodnih decenija dok cena mleka i mesa ne dođe u odnos u kojem proizvodnja ima smisla, a državna podrška bude blagovremena i predvidiva. Potrebni su višegodišnja strategija, organizovana proizvodnja i uspostavljanje veze između poljoprivrednika i prerađivača. Subvencija mora biti most prema održivoj proizvodnji, a ne zamena za tržišni račun. Ako toga ne bude, novac ćemo izdvajati dok domaća farma i dalje slabi — dok poslednja krava ne izađe iz štale.
Izvor: Agro News, 24. oktobar 2026.
💬 0 komentara