Ko je jednom gledao njivu pšenice koja je zimu dočekala tek u fazi nicanja, taj prizor ne zaboravlja. Tanki, žućkasti izdanci na smrznutoj zemlji, bez korena koji drži, bez stabla koje nosi klas — usev koji je faktički prestao da postoji pre nego što je počeo da živi. I nema agrotehnike koja to popravlja. Nema prihrane koja to kompenzuje. Fazila Plojović, master inženjer ratarstva i povrtarstva iz Poljoprivredne stručne službe Novi Pazar, u svom stručnom osvrtu objavljenom dvadeset petog oktobra, podseća na nešto što svaki iskusan ratar oseća kroz prste — ali što nikad ne škodi čuti sistematski, argumentovano, sa jasnim biološkim objašnjenjem. Rok setve nije preporuka. To je uslov.
Biološki sat koji ne čeka nikoga
Ozimi usevi — pšenica, ječam — ne ulaze u zimu pasivno. Oni se pripremaju, i ta priprema ima tri stuba: korenov sistem, bokorenje i kaljenje. Sva tri zahtevaju vreme, i to vreme se ne kupuje novcem nakon što ga izgubite.
Plojović to kaže jasno: optimalan rok setve ostavlja biljci prostor da razvije dubok i razgranat koren, da formira sekundarna stabla i da nakupe šećere koji je štite od mraza. Ko preskoči taj rok, gubi sve tri linije odbrane odjednom. I tu nema polovičnog rešenja — usev ili uđe u zimu spreman ili uđe kao problem koji čeka da se manifestuje na proleće.
U brdsko-planinskom području koje pokriva PSS Novi Pazar, taj vremenski prozor je znatno uži nego u ravničarskim reonima Vojvodine. Nadmorska visina, kraća vegetaciona sezona i brži pad temperature u jesen znače da kašnjenje od sedam do deset dana ovde nije isto što i u ravnici. Svaki dan kasnije u oktobru meri se u smanjenoj otpornosti useva na niske temperature — i to je merenje koje se na proleće plaća u kilogramima po hektaru.
Koren, fosfor i kalijum — tri stuba koja drže usev pod zemljom
Razgranat koren nije samo dublji — on je funkcionalno drugačiji. Učvršćuje biljku u zemljištu i smanjuje rizik od izvaljivanja, što je posebno izraženo kod mrazeva koji podižu površinski sloj zemlje, i kod jakih zimskih vetrova koji mogu doslovno iščupati plitko ukorenjenu biljku. To nije teorijski rizik — to se dešava svake oštre zime na bar jednoj njivi u svakom selu.
Razvijen koren je značajan i za usvajanje hraniva, naročito fosfora i kalijuma, koji imaju važnu ulogu u pripremi biljaka za zimu i otpornosti na niske temperature. — Fazila Plojović, master inženjer ratarstva i povrtarstva, PSS Novi Pazar
Ovde je ključan detalj koji se često previđa. Fosfor i kalijum nisu samo makroelementi za prinos — oni su elementi za prezimljavanje. Fosfor podstiče razvoj korena, kalijum reguliše vodni režim ćelije i povećava otpornost na temperaturni stres. Biljka koja nema vremena da razvije koren dovoljan za njihovo usvajanje ulazi u zimu ne samo fizički slaba, već i pothranjena u elementima koji bi je baš tada trebalo da zaštiti. Dvostruki gubitak.
Bokorenje — broj koji određuje da li ima šta da se žanje
Kod strnih žita, bokorenje je faza koja direktno određuje prinos. Plojović navodi da je cilj da biljke u zimu uđu sa dva do tri razvijena sekundarna stabla. Svako sekundarno stablo nosi potencijal za klas, i klas na sekundarnom stablu često kompenzuje niži broj biljaka po metru kvadratnom kada je setva iz bilo kog razloga ređa.
Kašnjenje sa setvom skraćuje vreme za ovaj razvoj. Kasno posejane biljke, objašnjava Plojović, mogu zimu dočekati tek u fazi nicanja ili prvog lista — nedovoljno razvijene, osetljive na niske temperature, bez formiranih sekundarnih stabala. Takav usev u proleće ne može da kompenzuje ono što nije uradio u jesen, jer bokorenje u proleće, ako ga uopšte bude, kasni i daje slabije stablove sa tanjim klasom.
Ratar koji je setvu završio na vreme i onaj koji je kasnio deset dana mogu u oktobru gledati slične njive. Razlika se vidi tek kada mraz udari. A tada je već kasno za bilo šta osim za čekanje i nadu.
Šećeri kao prirodni antifriz
Tokom kasne jeseni, ozimi usevi prolaze kroz proces kaljenja — postepeno prilagođavanje hladnoći na nivou ćelije. Uz dovoljno sunčeve svetlosti i postepen pad temperature, biljke nastavljaju fotosintezu i nakupljaju rastvorljive šećere u čvoru bokorenja. Ti šećeri nisu hrana za rast u tom trenutku — oni su zaštita.
Ovi šećeri doprinose snižavanju tačke mržnjenja ćelijskog soka i zaštiti biljnih ćelija od izmrzavanja. — Fazila Plojović, PSS Novi Pazar
Njihova akumulacija snižava tačku mržnjenja ćelijskog soka i štiti biljne ćelije od oštećenja koja nastaju kada voda u ćeliji kristališe i cepa membranu. Svojevrstan prirodni antifriz koji biljka sama proizvodi — ali samo ako ima od čega da proizvodi. Biljka u fazi nicanja nema lisni aparat, nema šta da fotosintetiše, nema šta da akumulira. Biljka koja je u zimu ušla previše razvijena, s druge strane, troši šećere na disanje i rast umesto da ih skladišti. Zato postoji optimalni rok — ne pre rano, ne pre kasno. Priroda ne poznaje kompromis.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Sve ovo zvuči kao udžbenik botanike, ali prevodi se na jednostavnu računicu. Usev koji je pravovremeno posejan, dobro prihranjen fosforom i kalijumom, i koji je zimu dočekao sa dva do tri sekundarna stabla i razvijenim korenom, može podneti temperature koje bi kasno posejan usev jednostavno pregazile. Razlika u prinosu između ta dva scenarija ne meri se u procentima — meri se u tonama po hektaru, ili u tome da li uopšte ima šta da se žanje.
U godinama sa oštrom zimom i temperaturnim skokovima — a takve su sve češće — razlika između pravovremeno i kasno posejanog useva može biti razlika između profitne i gubitne godine. Poljoprivredna proizvodnja već ima dovoljno promenljivih koje ne možemo da kontrolišemo: količina padavina, prolećni mrazevi, cene na berzi. Rok setve je jedna od onih koje možemo. Treba je iskoristiti.
Najjeftinija investicija koja se ne plaća novcem
Fazila Plojović u svom osvrtu ne iznosi nove naučne podatke. Ona iznosi poznate, proverene, biološki utemeljene činjenice na način koji bi svaki proizvođač trebalo da pročita pre nego što krene u setvu. I to je tačno ono što stručna služba treba da radi — ne izmišlja, već podseća i objašnjava zašto nešto što znamo i dalje važi.
Problem u srpskoj poljoprivredi nije u nedostatku znanja. Znanja ima, i u stručnim službama i među iskusnim proizvođačima. Problem je u tome što se to znanje sistematski potiskuje pod pritiskom okolnosti koje nisu poljoprivredne: kašnjenje sa isporukom semena, nedostatak radne snage u kritičnom trenutku, vremenske uslove koji se pomeraju za nedelju dana, finansijska ograničenja koja teraju proizvođača da čeka s setvom dok ne stigne avans ili otkupna cena koja će mu pokriti troškove. Svako od tih opravdanja je stvarno. Ali biljka ne čeka. Kaljenje se ne odvija po rasporedu proizvođača — odvija se onda kada temperatura padne. Bokorenje se ne odvija na osnovu finansijskog plana gazdinstva — odvija se na osnovu temperature zemljišta i dužine dana.
Pravovremena setva predstavlja važan preduslov da ozimi usevi u zimu uđu dovoljno razvijeni i pripremljeni za niske temperature. — Fazila Plojović, master inženjer ratarstva i povrtarstva, PSS Novi Pazar
Stručne službe poput one u Novom Pazaru rade posao koji nije dovoljno viđen ni cenjen. Plojović ne piše akademski traktat — piše praktični vodič sa jasnim ciljem: da se usev prezimi. I to je tačno ono što poljoprivredna struka treba da bude — glas koji sa terena govori ka terenu.
Setva na vreme ne košta više od kasne setve. Zahteva iste inpute, istu mašinu, istog čoveka. Jedino što zahteva jeste disciplina i organizacija — a to je, ispostavlja se, najskuplja stavka u srpskoj poljoprivredi, jer je najređa. Ko je naučio da poštuje rok setve, naučio je pola ratarstva. Druga polovina je kiša, i to se ne može naučiti.
Izvor: AgroSmart, 25. oktobar 2026.
💬 0 comments