Dok srpski stočar ovih dana meri koliko mu košta kilogram sojine sačme i računa da li mu se isplati držati krave ili pustiti ih na malo, Brisel je doneo odluku koja zvuči kao naučna fantastika, a zapravo je hladan strateški potez. Evropska unija je, po prvi put u zvaničnom dokumentu, stavila insekte na spisak izvora proteina za ishranu životinja. Ne kao fusnotu, ne kao ekscentričnu napomenu za akademike — već kao deo Akcionog plana EU za proteine, sa jasnim ciljem: do 2035. godine tridesetpet odsto visokoproteinske hrane za životinje mora da potiče iz evropskih izvora. To je broj koji menja sve.
Uvozna zavisnost koja je postala ranjivost
Evropa decenijama uvozi soju iz Južne Amerike u količinama koje mere u desetinama miliona tona godišnje. Taj model je funkcionisao dok je svet bio predvidljiviji, dok su lanac snabdevanja i geopolitički rizici bili nešto o čemu se pisalo u analizama, a ne nešto što ti preseče put za tri nedelje. Rat u Ukrajini je to pokazao na brutalan način — kada jedan deo sveta prestane da radi normalno, svi ostali osete to u ceni sirovina i vremenu isporuke.
Brisel sada traži izlaz iz te zamke, a insekti su se našli na stolu jer rešavaju tri problema istovremeno: uvoznu zavisnost, otpad iz prehrambene industrije i potrebu za održivijom akvakulturom. Za srpskog proizvođača ovo nije samo briselska priča o nekoj dalekoj budućnosti. Srbija godišnje uvozi desetine hiljada tona sojine sačme i drugih proteinskih sirovina, a domaća proizvodnja ne pokriva potrebe ni izbliza. Ako EU krene ka insektnim proteinima u velikom obimu, to će promeniti i cene i strukturu uvoza soje na našem tržištu — bilo da pravimo sočivo sa Evropom ili ne.
Šta zapravo piše u dokumentima
U pratećim analizama Evropske komisije insekti se prvi put pominju ne kao kuriozitet, već kao deo sistema. Dokumenti navode da bi njihova proizvodnja doprinela smanjenju uvozne zavisnosti, efikasnijem korišćenju nusproizvoda prehrambene industrije i razvoju održivije akvakulture. Akcioni plan predviđa uključivanje alternativnih proteina u nacionalne i regionalne strateške programe, uz podršku istraživanju i povećanju industrijskih kapaciteta.
Ovo je prvi put da zvanični dokument EU insekte tretira kao deo kružne ekonomije, a ne kao biološki eksperiment. Politički signal je jak, ali bez novca i propisa to ostaje samo signal. — analitičar agrarne politike
Međutim, briselski birokrati nisu naivni. U pratećim analizama se otvoreno priznaju prepreke: troškovi proizvodnje su još uvek visoki, ponuda je ograničena, a pojedine regulatorne barijere sprečavaju širu primenu. Drugim rečima, niko ne tvrdi da će crvi i larve sutra zameniti soju u koritu. Ali niko ne tvrdi ni da će se to desiti samo od sebe.
Novi dokumenti predstavljaju važan politički signal za razvoj sektora, ali kako se navodi, dalji napredak će zavisiti od konkretnih ulaganja, prilagođavanja propisa i stvaranja tržišnih uslova za konkurentniju proizvodnju. To je diplomatski način da se kaže — novac mora da sledi reči. A u Briselu, reči su jeftine, a novac je spor.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Hajde da budemo direktni. Srpski stočar danas hrani kravu, svinju ili piletinu sojinom sačmom, kukuruzom i onim što može da nađe po pristojnoj ceni. Insektni proteini mu zvuče kao nešto iz filma. I na određenom nivou — jeste. Ali ova vest nije o tome šta on radi danas, već o tome kakvim će sirovinama raspolagati za deset godina.
Ako EU preusmeri deo tražnje sa uvozne soje na insektne proteine, pritisak na globalno tržište soje se menja. To bi moglo da utiče na cene sojine sačme i na našem tržištu — možda povoljno za kupca, možda nepovoljno za proizvođača soje. Obe strane te jednačine žive u Srbiji i obe će osetiti promenu.
Kada Evropa kaže da želi 35 odsto proteina iz sopstvenih izvora do 2035. godine, to nije želja — to je industrijski plan. Ko ga ne shvati ozbiljno, za deset godina se pita zašto mu je konkurencija jeftinija. — predstavnik sektora za stočnu hranu
Srbija već ima nekoliko inicijativa u oblasti alternativnih proteina, ali industrijski kapaciteti su simbolični u poređenju sa onim što EU sada najavljuje. Pitanje nije da li će se insektni proteini pojaviti u regionalnoj proizvodnji stočne hrane, već kada i ko će ih prvi komercijalizovati na Balkanu.
Krug koji se zatvara — ili ne
Prava šansa u ovoj priči nije u samom insektu. Prava šansa je u kružnoj ekonomiji koju EU pominje. Larva crne voćne mušice, na primer, može da se hrani nusproizvodima iz prehrambene industrije — otpadom koji danas završava na deponijama ili, u najboljem slučaju, u kompostu. Iz tog otpada insekt proizvodi protein visoke biološke vrednosti koji ide nazad u lanac ishrane životinja. Matematički, to je zatvoren krug koji smanjuje i otpad i uvoz.
Ali matematika i stvarnost retko idu ruku pod ruku. Troškovi proizvodnje insektnih proteina su trenutno više nego dvostruko veći od konvencionalnih izvora, ako računate po kilogramu sirovog proteina. Regulatorne prepreke u EU su još uvek takve da odobrenje za novu vrstu insekta u lanac ishrane traje godinama. A potrošači — pa, potrošači ne jedu insekte direktno, ali jedu životinje koje su jele insekte, i tu se javlja čitav spektar otpora, od kulturnog do regulatornog.
Nusproizvodi naše prehrambene industrije danas koštaju više da se odlože nego da se iskoriste. Insektna proizvodnja bi taj otpad pretvorila u sirovinu. To nije ekologija — to je računovodstvo. — stručnjak za kružnu ekonomiju u poljoprivredi
Za Srbiju je ključno pitanje da li će pratiti ovaj trend kao posmatrač ili kao učesnik. Imamo poljoprivrednu proizvodnju koja generiše otpad. Imamo stočarstvo koje treba jeftiniji protein. Imamo naučne institucije koje bi mogle da rade na ovom polju. Ono što nemamo je politički okvir koji bi to sve povezao u strategiju. I to je, iskreno, najveći problem.
Gde je novac
EU plan predviđa podršku istraživanju i povećanju industrijskih kapaciteta, ali dokumenti ne navode konkretne iznose. To je tipično za ovu fazu — Akcioni plan postavlja pravac, a novac se ugovara kasnije kroz programske periode, nacionalne strategije i regionalne projekte. Za zemlje koje prate CAP instrumente, ovo znači da će u narednim ciklusima finansiranja verovatno postojati linije za alternativne proteine.
Srbija, kao kandidat za članstvo, ima pristup određenim pretpristupnim fondovima, ali pitanje je da li će iko u Ministarstvu poljoprivrede prepoznati insektnu proizvodnju kao prioritet. Iskreno — verovatno neće, bar ne dok ne vide da susedi iz Mađarske ili Hrvatske već grade fabrike. Tako radimo stvari u ovoj zemlji: čekamo da neko drugi dokaže da radi, a onda se čudimo zašto smo uvek korak iza.
Evropa je donela odluku da do 2035. trećina proteina za životinje mora da dođe iz domaćih izvora, a insekti su prvi put zvanično deo tog plana. To nije hir — to je odgovor na uvoznu zavisnost koja je postala strateška ranjivost. Pitanje za srpsku poljoprivredu nije da li će insektni proteini ući u lanac ishrane životinja. Pitanje je da li ćemo ih mi proizvoditi ili kupovati od onih koji su krenuli pre nas. A istorija nas uči da u poljoprivredi ko krene kasno, uvek plaća više.
Izvor: Agro TV, 25. oktobar 2026.
💬 0 comments