Dok suša iz godine u godinu grize prinose i preuređuje setvene strukture po vojvođanskim gazdinstvima, jedna stara kultura tiho se vraća na naše njive. Plavi konzumni mak, nekada gajan pretežno na okućnicama slovačkih i mađarskih domaćinstava, danas pokriva između pet i šest hiljada hektara u ravnici. Proizvođači koji su ga izabrali kažu da im donosi dvadeset procenata više novca nego pšenica. Problem je, međutim, što više ne možete sejati koliko god želite — tržište je to koje određuje granicu.
Zašto baš mak, i zašto baš sada
Poslednje četiri godine u srpskom ratarstvu obeležene su sušom koja je promenila pravila igre. Ljudi koji su decenijama držali kukuruz i pšenicu kao osnovne useve sad traže alternative koje bolje podnose letnje žege i iskoriste zimsku vlagu. Mak se seje u jesen, što mu daje prednost nad prolećnim kulturama — dok one čekaju kišu u aprilu i maju, mak je već uhvatio korak.
Istorijski gledano, ova kultura ima duboke korene u Vojvodini, posebno u zajednicama slovačkog i mađarskog stanovništva gde se gajila decenijama, uglavnom na manjim parcelama oko kuća. Prehrambena i pekarska industrija oduvek su je tražile, ali tek poslednjih godina mak je dobio status ozbiljne ratarske kulture sa izvoznim potencijalom. Najveći deo vojvođanskog roda danas završava u Austriji i Nemačkoj, a ne na domaćem tržištu.
Brojke koje menjaju kalkulaciju
Otkupna cena plavog maka trenutno se kreće od sto devedeset do dvesta dinara po kilogramu. Prinosi variraju od sedamsto do hiljadu trista kilograma po hektaru, što na kraju daje bruto prihod između sto trideset tri hiljade i dvesta šezdeset hiljada dinara po hektaru — pre odbitka troškova proizvodnje. To su brojke koje se u prosečnoj godini mere sa onim što pšenica donese, ali sa ključnom razlikom: ulaganja u mak su niža.
Nenad Gostović, proizvođač i izvoznik koji sam gaji mak na oko sto hektara, a sa kooperantima organizuje proizvodnju na dve hiljade petsto hektara, objašnjava da mak nema mnogo štetočina i da zahteva relativno malo sredstava za zaštitu bilja. Žetva se obavlja kombajnom za pšenicu, uz odgovarajuća podešavanja, što znači da rataru ne treba nova oprema. Najvažnije je obezbediti dobro nicanje — ostalo ide lakše nego kod većine tradicionalnih kultura.
„Ideja da se seje mak potekla je od potrebe da se još jedna ratarska kultura uvrsti u setvenu strukturu kako bi se povećala dobrobit zemljišta i obezbedio plodored, odnosno smena useva na istoj parceli da bi se izbegle bolesti koje napadaju određenu biljku." — Nenad Gostović, proizvođač i izvoznik
Gostović kasnije otkriva da se pokazalo kako mak ima i izvozni potencijal, ali da mogućnosti prodaje određuju obim proizvodnje. Tu leži ključna napomena za svakoga ko razmišlja o ovoj kulturi: nije problem proizvesti, problem je prodati. Koliko god izgledalo primamljivo na papiru, bez obezbeđenog plasmana ulazite u kocku.
Češka drži konce u rukama
Na evropskom nivou, mak se uzgaja na približno sto hiljada hektara, a daleko najveći proizvođač je Češka sa oko četrdeset hiljada hektara. Taj obim proizvodnje daje Česima presudan uticaj na formiranje cena na međunarodnom tržištu. Kad Češka ima dobru godinu, pritisak na cenu raste svuda, uključujući i naše otkupne stavke. Kad padne, otvara se prostor za izvoz iz Srbije po boljim cenama.
To znači da naši proizvođači maka, hteli ili ne, prate šta se dešava u Pragu i Brnu. Nema samostalnog formiranja cene na domaćem tržištu — mi smo deo evropskog lanca, a u tom lancu smo na periferiji odlučivanja. Što će reći da nam vreme otkupa i cena u velikoj meri određuju drugi.
Iskustvo sa terena: manje muke, više novca
Filip Ivković Ivandekić mak uzgaja četiri godine. Ove sezone zasejao ga je na dvadeset hektara i kaže da je osnovni razlog bio bolji plodored, ali se ispostavilo da je i zarada bolja nego kod pšenice. Zbog suše koja traje od prethodne četiri godine, on postepeno smanjuje površine pod pšenicom i kukuruzom, a mak se pokazao kao isplativa alternativa.
„Pokazalo se da je proizvodnja maka jednostavnija od proizvodnje drugih ratarskih kultura, manja su ulaganja, a zarada je dvadeset procenata veća u odnosu na pšenicu." — Filip Ivković Ivandekić, poljoprivrednik
Ipak, uprkos zadovoljavajućim rezultatima, Ivković Ivandekić kaže da za sada nema mogućnosti da proširi proizvodnju, jer je otkup uslovljen potražnjom. Ovo je poruka koju svaki potencijalni proizvođač mora čuti pre nego što krene u setvu: bez obezbeđenog otkupa, mak je kocka. I to kocka gde vi ne držite kockice.
Bulka — tihi ubica profitabilnosti
Nije sve idila u proizvodnji maka. Poseban problem predstavlja divlji mak, odnosno bulka, čije seme može da zadrži klijavost i više decenija u zemljištu. Ovaj korov je izuzetno teško suzbiti u usevu maka jer je botanički srodan — što ubija bulku, često ugrožava i gajeni mak. Njegovo sitno seme dodatno otežava čišćenje požnjevenog roda, a prisustvo bulke u finalnom proizvodu može da znači odbijanje robe pri otkupu.
Ovo je onaj deo priče koji se ne vidi u lepoj kalkulaciji prihoda po hektaru. Ko ima parcelu koja je decenijama zaražena bulkom, neka dobro razmisli pre nego što u nju ubaci mak. Čišćenje takvog zemljišta je proces koji se meri godinama, a ne sezonama. I tu nema prečice — ko god vam obećava brzo rešenje, ili ne zna posao ili vam prodaje nešto što ne možete proveriti dok ne bude kasno.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Priča o plavom maku u Vojvodini zapravo je priča o adaptaciji. Naše ratarstvo decenijama je bilo zarobljeno u trojku pšenica-kukuruz-soja, sa povremenim izletima u suncokret i uljanu repicu. Suše poslednjih godina su nas na silu naučile da plodored nije školska fraza već pitanje opstanka. Mak se tu uklapa savršeno — jesenja setva, niska ulaganja, dobra otpornost na sušu, i što je najvažnije, rotacija koja prekida ciklus bolesti i štetočina karakterističnih za žitarice.
Ali tu se prelazi na drugi problem. Srpskoj poljoprivredi nedostaju ozbiljni vrednosni lanci koji povezuju proizvođača sa krajnjim kupcem. Gostović je uspeo jer je istovremeno i proizvođač i izvoznik — on kontroliše i setvu i plasman. Ko nema tu poziciju, zavisan je od otkupljivača koji mogu da promene uslove u poslednjem trenutku. Videli smo to sa suncokretom, videli smo to sa sojom, ne vidimo zašto ne bismo videli i sa makom kad se površine povećaju.
Činjenica da Češka sa četrdeset hiljada hektara drži cenu na evropskom tržištu govori da je Srbija, sa svojih šest hiljada, marginalni igrač. To nije nužno loše — marginalni igrači mogu brzo da preorijentišu proizvodnju kad se tržište promeni — ali znači da nemamo uticaj na cenu. Mi smo preuzimaoci cena, ne formirači. I dok god je tako, svaka kalkulacija počinje od cifre koju neko drugi napiše na tabli.
Mak je, dakle, prilika — ali ne panaceja. Za ratara koji ima dobro zemljište, obezbeđen otkup i želi da razbije monotoniju plodoreda, ovo je kultura koja zaslužuje mesto u setvenoj strukturi. Za onoga ko misli da je mak zlatni rudnik u koji treba uskočiti pre svih — neka se seti da tržište uvek brže preplavi nego što mislite. Pametan ratar seje onoliko koliko može da proda, a ne koliko može da proizvede.
Izvor: Agro News, 25. oktobar 2026.
💬 0 komentara