Kada vam litar mleka košta pedeset dinara da ga proizvedete, a otkupljivač vam za njega daje trideset, ne treba vam diploma da shvatite da nešto ne štima. To nije posao — to je dobrovoljni doprinos propasti sopstvenog gazdinstva. I upravo to rade stočari širom Srbije danas, dok im država gleda kroz prste i dok se smrznuto meso pred istek roka trajanja uvozi na domaće police.
Šta kažu brojevi između dva popisa
Podaci koje je objavio RTS nisu nagađanje ni procena nekog analitičara za stolom — to su rezultati zvaničnog popisa poljoprivrede, i oni su brutalni. Broj svinja u Srbiji pao je za više od trideset odsto između dva popisa. Goveda je manje za gotovo osamnaest odsto. Ovo nisu marginalni pomaci. Ovo je kolaps stočnog fonda koji se odvija pred našim očima, u tišini, bez hitnih sednica i bez vanrednih mera.
A dok stoke nestaje, uvoz raste. Meso i mleko iz inostranstva sve više pune police, a domaći proizvođač ostaje sa otkupnim cenama koje ne pokrivaju ni krmivo, a kamoli rad i investicije. Krug je jednostavan i okrutan: proizvođač odustaje, farma se gasi, uvoz popunjava rupu, i idemo dalje kao da se ništa nije desilo.
Mleko za trideset dinara, trošak pedeset
Stočar sa severa zemlje rekao je za RTS da proizvođači za litar mleka dobijaju od trideset do šezdeset dinara, zavisno od toga ko kome i pod kojim uslovima prodaje. Raspon je ogroman, ali onaj donji kraj — trideset dinara — je onaj koji drži većinu proizvođača u škripcu. Kvalitet mleka se ne vrednuje dovoljno, kaže, a neizvesnost i kašnjenje subvencija dodatno obeshrabruju poljoprivrednike.
Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Cvijan Mekić stavio je tačku na ovo pitanje brojkama koje ne ostavljaju prostor za debatu. Otkupna cena za većinu proizvođača iznosi oko trideset dinara po litru, dok je proizvođačka cena — ono što zaista košta da se mleko proizvede — oko pedeset dinara. Dvadeset dinara gubitka po litru. Pomnožite to sa hiljadama litara mesečno, sa godinama rada, i dobijate sliku poljoprivrednika koji subvencionira sopstveni nestanak.
Proizvođači mleko prodaju po ceni nižoj od troškova proizvodnje. Otkupna cena za većinu je oko trideset dinara po litru, dok je proizvođačka oko pedeset. — Cvijan Mekić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu
Ovo nije problem koji se rešava moralnim apelima. Ovo je strukturni problem tržišta u kojem otkupljivači imaju sve, a proizvođač nema ništa osim krava i dugova.
Smrznuto meso pred istek roka na domaćem tržištu
Direktor Veterinarske stanice u Bujanovcu Miodrag Milković dotiče se još jedne bolne tačke — uvoza smrznutog mesa. Po njegovim rečima, uvoz se obavlja pod uslovima koji bi trebalo da budu preispitani. Milković smatra da bi trebalo promeniti pravilnik o mesu i urediti pitanje roka trajanja, jer se uvozi jeftino smrznuto meso pred istekom roka trajanja.
Naglašava da se zdravstvena ispravnost uvezenih namirnica ne dovodi u pitanje — to je važno reći da ne bismo širili paniku. Ali činjenica je da domaći proizvođač ne može da se takmiči sa mesom koje je uvezeno po nabavnoj ceni koja je, usled približavanja roka trajanja, drastično niža od domaće proizvodne cene. Zakon dozvoljava, tržište nagrađuje, a domaći stočar ostaje kratkih rukava.
Trebalo bi promeniti pravilnik o mesu i urediti pitanje roka trajanja. Uvozi se jeftino smrznuto meso pred istekom roka, a zdravstvena ispravnost se ne dovodi u pitanje. — Miodrag Milković, direktor Veterinarske stanice u Bujanovcu
Ovo je klasičan primer kako formalna zakonitost i stvarna pravednost ne idu zajedno. Sve je po propisu, a propis radi protiv onoga koji ga je trebao štititi.
Šta traže proizvođači — i zašto to nije previše
Stočari ne traže milostinju. Traže tri stvari: redovnu isplatu podsticaja, predvidljive mere podrške i otkupne cene koje pokrivaju troškove proizvodnje. Tri stvari koje bi u svakoj normalnoj privredi bile osnova, a ne zahtev. Redovna isplata podsticaja znači da znate kad će vam novac stići, kako biste mogli da planirate. Predvidive mere podrške znače da ne menjate pravila usred sezone. Otkupne cene koje pokrivaju troškove znače da ne radite na gubitku.
Sagovornici RTS-a upozoravaju da bi bez zaštite domaćih proizvođača i uređenijeg tržišta gašenje farmi moglo da se nastavi, uz dalje smanjenje stočnog fonda. To nije pretnja — to je dijagnoza. Trend je već tu, brojevi su već tu, a politika odgovora još nije.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Pad od preko trideset odsto u svinjarstvu između dva popisa nije statistička buka — to je znak da je grana na intenzivnoj nezi. Svinjarstvo je tradicionalno najosetljiviji deo stočarstva u Srbiji, jer je ulaz u proizvodnju relativno lak, ali je i izlaz — odustajanje — podjednako brz. Kada otkupna cena padne ispod praga isplativosti, proizvođač ne čeka — on prodaje krmače i izlazi iz proizvodnje. I više se ne vraća.
Govedarstvo gubi osamnaest odsto, i to je možda još zabrinjavajuće, jer je obnova govednog fonda mnogo sporija. Krava ne prestaje da daje mleko zato što je otkupna cena pala — ali poljoprivrednik prestaje da je drži. I kad jednom proda stado, obnova traje godinama. Svaka ugašena govedarska farma je gubitak koji se ne nadoknađuje sledeće sezone.
Uvoz mleka i mesa raste, i to je logična posledica pada domaće proizvodnje. Ne možete da imate manje krava i istu količinu mleka. Ne možete da imate manje svinja i domaću šunku na policama po cenama koje su ljudima dostupne. Uvoz popunjava prazninu — ali po cenu uništavanja domaće proizvodnje i povećane zavisnosti od spoljnih dobavljača. U vremenima kada se globalni lanci snabdevanja pomeraju i kada je bezbednost hrane postala pitanje nacionalne strategije, zavisnost od uvoza osnovnih namirnica nije pozicija u koju bi trebalo da se uhvatimo.
Kašnjenje subvencija je problem koji se ponavlja iz godine u godinu, i koji svaki put izaziva iste reakcije — ogorčenost proizvođača i obećanja institucija. Ali između obećanja i isplate često prođe mesecima, a u tim mesecima poljoprivrednik mora da hrani stoku, plaća račune i preživi. Subvencija koja dođe kasno nije podrška — to je nadoknada za štetu koja je već nastala.
Ovo što se dešava srpskom stočarstvu nije prirodna katastrofa niti je sudbina. To je rezultat politike koja nije imala jasan plan za stočarstvo, tržišta koja ne štite proizvođača i otkupnih odnosa u kojima je poljoprivrednik najslabija karika. A kad najslabija karika pukne, lanac ne prestaje da postoji — on se samo preusmerava na uvoz. I to je tačno ono što se dešava.
Dok ne bude politike koja kaže da litar mleka ne može da bude jeftiniji od litre vode za piće, i da domaći proizvođač ne može da se takmiči sa smrznutim mesom pred istek roka iz uvoza — brojevi iz sledećeg popisa biće još gori. A farmi koje se ugase ovde, ne otvaraju se nigde drugde.
Izvor: AgroSmart, 25. oktobar 2026.
💬 0 comments