Svaki poljoprivrednik koji je ikada gledao ravnu, debelu černozemsku oranicu zna — to nije samo zemlja. To je mogućnost da se nahrani porodica, sused, grad. A onda dođe investitor sa crtežima solarnih panela, lokalni načelnik potpiše dozvolu, i za godinu dana na tom mestu sjaji staklo umesto pšenice. Anđelka Kuzmić, ministarka poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srpske, rekla je u Karajzovcima kod Gradiške ono što su proizvođači osetili na svojoj koži, a što iz institucija retko ko izgovori: proizvodnja hrane i proizvodnja energije podjednako su važne, i nijedna ne sme da pojede drugu.
Zakon postoji — primena ne
Stvar nije u tome da nema pravnog okvira. Zakon Republike Srpske već propisuje da se poljoprivredno zemljište do četvrte klase ne može koristiti u druge svrhe. Pravilo je tu, crno na belo. Problem je, kao i uvek, u tome što se on poštuje tek onda kad neko podigne glas.
Kuzmić je u Karajzovcima bila jasna. Izveštaj koji je Ministarstvo izradilo krajem prošle godine pokazao je ekspanziju izgradnje solarnih elektrana širom Republike Srpske. Reč „ekspanzija" ovde nije marketinški izraz — to je opis stanja u kojem se grade brže nego što se planira, a dozvole se izdaju lakše nego što se kontrolišu.
Ko izdaje te dozvole? Lokalne zajednice. Načelnici i gradonačelnici. Ljudi koji su, s jedne strane, pod pritiskom investicija i obećanih radnih mesta, a s druge strane, odgovorni za ono što ostane kad investitor ode. Ministarstvo je zato uputilo dopis svim načelnicima i gradonačelnicima, pozivajući ih da obrate posebnu pažnju na izdavanje dozvola. Od Inspektorata je, uz to, zatraženo pojačanje kontrole.
Kvalitetno poljoprivredno zemljište ne treba koristiti za izgradnju solarnih elektrana, jer su za svako društvo podjednako važni proizvodnja energije i hrane. — Anđelka Kuzmić, ministarka poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srpske
Klasa zemljišta kao linija fronta
Razumevanje klasifikacije zemljišta ključno je za ovu priču. U Republici Srpskoj, kao i u Srbiji, poljoprivredno zemljište se deli po klasama boniteta. Prva i druga klasa su najplodnije — oranice koje daju najveće prinose pšenice, kukuruza, soje, suncokreta. Treća klasa je još uvek proizvodna, ali sa ograničenjima. Četvrta klasa je granična — može se obrađivati, ali prinosi padaju, a ulaganja rastu.
Zakon kaže da se do četvrte klase zemljište ne može preusmeriti. U prevodu: prva, druga, treća i četvrta klasa su zaštićene. Ali šta se dešava kad investitor dođe na teren i nađe savršeno ravnu parcelu druge klase, pored puta, pored mreže? Logistika je idealna. Troškovi pripreme minimalni. Samo je jedan problem — to je nečija najbolja oranica.
I tu nastaje trenutak u kojem lokalna samouprava donosi odluku. Neke opštine su odgovorno postupile. Druge su, pod pritiskom ili iz neopreznosti, dozvolile gradnju tamo gde zakon to ne bi smeo da dopusti. Zato je dopis Ministarstva važan — on je podsetnik, ali i upozorenje. Naredni korak je inspekcijski, a onda i sankcije.
Ovo nije slučajnost ni lokalni problem. Širom regiona, od Vojvodine do Posavine, solarne elektrane su postale jedna od najbrže rastućih vrsta investicija. Država podstiče obnovljive izvore energije, Evropska unija postavlja ciljeve za zelenu tranziciju, a investitori traže povoljne lokacije. Pitanje koje niko ne postavlja dovoljno glasno je: po koju cenu?
Energija iz sunca ili hrana sa njive — lažna dilema
Ovo nije priča protiv solarnih elektrana. Obnovljivi izvori energije su deo budućnosti i nema razloga da im se protivimo. Problem je u tome gde se grade, ne da li se grade. Postoji ogroman potencijal za solarne panele na krovovima industrijskih hala, na degradiranim površinama, na napuštenim rudarskim terenima, uz autoputeve, na parking mestima. Nema potrebe da se zauzima prva klasa zemljišta koja hrani desetine hiljada ljudi.
Lokalne zajednice su nadležne za izdavanje dozvola, ali odgovornost za očuvanje poljoprivrednog zemljišta nije samo njihova — ona je sistemska. — predstavnik Ministarstva poljoprivrede RS, iz pregleda dopisa upućenog lokalnim samoupravama
Razmislite o matematici. Jedan hektar druge klase oranice u ravničarskom delu može godišnje dati između pet i sedam tona pšenice, ili deset tona kukuruza, u zavisnosti od godine i agrotehnike. Taj hektar, pokriven solarnim panelima, proizvodi struju koja se prodaje mreži po povlašćenim cenama. Računica investitora je jasna — struja donosi novac brže i sigurnije nego žito. Ali računica društva je drugačija. Žito se jede. Struja se može uvoziti, alternativno proizvoditi, razmenjivati. Zemlja, jednom betonirana ili prekrivena panelima, vraća se u proizvodnju teško, sporo i skupo.
U srpskoj poljoprivrednoj praksi videli smo slične procese. Najbolja zemljišta Vojvodine su decenijama bila pod pritiskom — širenje gradova, industrijske zone, saobraćajnice. Sad su tu i obnovljivi izvori. Svaki hektar koji izgubimo iz proizvodnje je hektar koji moramo da kompenzujemo uvozom, ili većim intenzitetom na preostaloj zemlji, što nosi sopstvene troškove — eroziju, iscrpljivanje, zavisnost od agrohemije.
Šta ovo znači za proizvođača na terenu
Za poljoprivrednika u Republici Srpskoj, ali i onog u Srbiji koji prati ovu priču, poruka je dvostruka. Prva: neko u institucijama je konačno prepoznao da je zemlja resurs koji se ne obnavlja. Druga: dokle god su nadležnosti podeljene, a kontrola reaktivna, svaki proizvođač mora sam da čuva svoju poziciju. Pratite šta se gradi u vašoj opštini, pitajte koja je klasa zemljišta, tražite odgovore od načelnika. Zakon je na vašoj strani — ako ga neko primeni.
Kuzmić je rekla ono što je trebalo reći mnogo ranije. Pitanje je da li će dopis Ministarstva ostati samo dopis, ili će postati poluga za stvarnu promenu. Jer zemlja ne čeka. Svaka sezona bez kontrole je sezona u kojoj gubimo nešto što ne možemo da vratimo.
Izvor: Agro TV, 26. oktobar 2026.
💬 0 comments