Setva je krenula, rezervoari se pune, a jedna stvar je ostala ista — cena na pumpi za one koji obrađuju zemlju. Vlada Srbije produžila je važenje uredbe o ograničenju cena naftnih derivata do 31. decembra 2026. godine, čime je evrodizel za registrovana poljoprivredna gazdinstva zadržan na 184 dinara po litru, sa PDV-om. Odluka je stupila na snagu 17. oktobra, što znači da važi već sada, usred jesenjih radova na njivama širom zemlje.
Gorivo koje drži proizvodnju na nogama
Ko je ikada gledao kako kazaljka na rezervoaru traktora pada za vreme oranja, zna da svaki dinar po litri vredi. Pedeset dinara razlike između 184 i 230 dinara po litru, pomnoženo sa hiljadama litara koje jedno prosečno ratarstvo potroši tokom jesenje setve, prelazi u stotine hiljada dinara. Taj novac ili ide u bolje seme, kvalitetnije đubrivo i pravovremenu zaštitu useva — ili doslovno izgori u auspuhu.
Ova mera nije prva takve vrste. Vlada je već nekoliko puta u proteklim godinama produžavala ograničenje cena naftnih derivata, pokušavajući da drži inflatorne pritiske pod kontrolom. Povlašćena cena dizela za registrovana gazdinstva deo je iste logike — država štiti one koji hrane naciju od najvolatilnijeg inputa u proizvodnji, onog koji najbrže reaguje na svaku pometnju na globalnom tržištu nafte i svaki pomeraj deviznog kursa.
Šta tačno važi i za koga
Produžetak uredbe do 31. decembra 2026. godine daje poljoprivrednicima sigurnost oko cene dizela bar do kraja godine, a u suštini i kroz cele naredne sezone. Maksimalna cena od 184 dinara po litru, sa uključenim PDV-om, primenjuje se isključivo na evrodizel za registrovana poljoprivredna gazdinstva koja ispunjavaju propisane uslove. Ovo nije povlastica za svakog kupca na pumpi — to je ciljana mera za one koji su u evidenciji i koji mogu da dokažu status poljoprivrednog proizvođača.
Za redovnu prodaju situacija je drugačija. Maksimalne cene dizela i benzina BMB 95 i dalje se određuju na osnovu prosečne veleprodajne cene, uvećane za 21 dinar. Praktično, to znači da se te cene pomeraju gore i dole zajedno sa veleprodajom — kako ona raste ili pada, tako se menja i maksimalna maloprodajna cena za ostale kupce. Poljoprivrednik koji nema regulisan status, ili koji iz bilo kog razloga ne ispunjava uslove, plaća gorivo po toj fleksibilnoj ceni.
Ovo nije milostinja države, to je pokušaj da se proizvodnja održi na životu. Bez kontrolisane cene goriva, jesenja setva bi mnogima postala luksuz koji ne mogu da priušte. — predstavnik poljoprivrednih gazdinstava iz Vojvodine
I tu leži ključna razlika. Jedan litar po 184 dinara i jedan litar po tržišnoj ceni mogu se razlikovati za trideset, četrdeset, pa i više dinara, zavisno od trenutne situacije na tržištu. Na godišnjem nivou, za gazdinstvo koje potroši desetak hiljada litara — a takvih u ratarstvu ima mnogo — to je razlika koja se meri stotinama hiljada dinara. Razlika između poslušne sezone i one u kojoj se gazda zadužuje da bi zasejao.
Između papira i pumpe
Pitam se direktno: koliko poljoprivrednika u Srbiji zapravo zna da mu ovo pravo pripada, i koliko ih uredno koristi? Iskustvo sa terena kaže da je administracija oko ostvarivanja povlašćene cene goriva često bila izvor frustracije. Birokratske procedure, čekanje na potvrde, tehnički problemi sa karticama — sve to stvara jaz između onoga što stoji na papiru i onoga što gazda zaista dobije na pumpi.
Ipak, produžetak uredbe je pozitivan signal. Znači da vlada prepoznaje gorivo kao kritičan input i da ne namerava da ga pusti da fluktuira u trenutku kada su njive najpotrebnije. Jesenji radovi — oranje, setva ozimih useva, priprema za prolećnu sezonu — upravo su onaj period kada se troši najviše dizela. Svaki dan kašnjenja u donošenju ove odluke bio bi dan izgubljen za proizvođače koji već rade pod pritiskom vremenskih uslova i rokova.
Cena od 184 dinara nije idealna, ali je predvidiva. A u poljoprivredi, predvidivost je vrednija od niske cene. — analitičar poljoprivrednog tržišta
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Poljoprivreda Srbije godinama funkcioniše u režimu neprestanih pritisaka — sa jedne strane niske otkupne cene određenih kultura, sa druge rastući troškovi inputa, od đubriva preko semena do goriva. U tom kontekstu, svaka mera koja drži bar jedan input pod kontrolom nije tek tehnička odluka. To je deo opstanka.
Dizel je u ratarstvu drugi ili treći najveći trošak, zavisno od kulturi i tehnologiji proizvodnje. Za neke intenzivne proizvođače, gorivo može da čini i preko dvadeset procenata ukupnih varijabilnih troškova. Kada se toj cifri pridruže oscilacije na globalnom tržištu nafte, devizni kursevi i domaća inflacija, dobija se slika u kojoj poljoprivrednik nikada ne zna tačno koliko će ga koštati proizvodnja dok ne završi sezonu. Produžetak uredbe do kraja decembra 2026. pokriva kritičan period — jesenje radove i početak zime, kada se usevi pripremaju za narednu godinu.
Ono što sledi nakon tog roka ostaje otvoreno pitanje. Da li će država nastaviti sa ovom merom i u 2027. godini, ili će poljoprivrednike pustiti na milost i nemilost tržištu? To je pitanje koje treba postaviti već sada, dok je vreme za odgovor još na našoj strani. Jer 184 dinara po litru nije poklon — to je alat za preživljavanje. A ako ga oduzmu, biće to taman onda kada ga gazdinstva budu najmanje mogla da priušte.
Izvor: AgroFin, 26. oktobar 2026.
💬 0 comments