Motorna testera u neiskusnim rukama nije alat — nego projektil. I zato što šumarstvo Srbije decenijama gubi ljude na nesrećama koje su se mogle izbeći, svaki korak ka sistematskoj obuci sekača vredi pažnje ne samo šumara, već i svakog gazdinstva koje ima hektar šume ili bar pokušava da uredi međe sa zapuštenim drvoredima.
Zašto akreditacija, i zašto sada
Dvadeset prvog oktobra u Edukativnom centru JP „Vojvodinašume" u Deliblatskoj peščari održana je praktična demonstracija bezbednog rada motornom testerom, pred komisijom Agencije za kvalifikacije. Cilj je jasan — preduzeće želi da dobije akreditaciju za sprovođenje obuke sekača, odnosno motorista, što bi ga svrstalo među institucije koje mogu legalno i stručno da izdaju kvalifikacije za jedan od najrizičnijih zanata u poljoprivredno-šumarskom kompleksu. Ceo proces oslanja se na ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji između Komore inženjera šumarstva Srbije i JP „Vojvodinašume", potpisan ranije, a sada se prelazi na fazu u kojoj komisija procenjuje da li preduzeće zaista ima ljude, opremu i poligone da sprovede obuku na nivou koji država zahteva.
Ovo nije birokratska vežba. U srpskom šumarstvu, kao i u seoskim gazdinstvima koja povremeno moraju da seku drveće, motorna testera je alat koji se koristi svakodnevno, a obuka za njega je često — nikakva. Ljudi uče od očeva, komšija ili od YouTube snimaka, i to je, blago rečeno, problem. Svako ko je proveo bar jednu sezonu u šumi zna da testera ne prašta ni prvu ni poslednju grešku, a povrede su obično teške, ako ne i fatalne.
Ko je pokazao zanat, i ko je gledao
Znanja i veštine iz oblasti seče i izrade drvnih sortimenata na demonstraciji su predstavili Milan Lazić i Dragan Nikolić, iskusni radnici JP „Vojvodinašume". To su ljudi koji su, prema rečima iz preduzeća, prošli kroz višegodišnji rad u šumi i koji sada predstavljaju demonstratorski deo tima — oni pokazuju kako se radi, dok instruktori objašnjavaju zašto se tako radi.
Instruktorski deo, kako teorijski tako i praktični, vodili su Živan Župunski i Marko Ujvari. Njihova uloga je da strukturiraju obuku — od zaštitne opreme, preko održavanja testere, do tehnike seče, nagiba debla i zone opasnosti. Prisustvovali su i Milan Sučević, izvršni direktor za korišćenje šuma, mehanizaciju, bezbednost i zdravlje na radu JP „Vojvodinašume" i ujedno potpredsednik Upravnog odbora KIŠS-a, kao i Pajo Vojvodić, rukovodilac Službe za korišćenje šuma Šumskog gazdinstva „Banat" iz Pančeva.
Posao motornog sekača nosi visok rizik, i zato obuka ne može da bude jednodnevna ni površna. Višednevna teorijska i praktična nastava sa licenciranim instruktorima nije luksuz — nego uslov preživljavanja u šumi. — predstavnik JP „Vojvodinašume"
Ova struktura — demonstratori, instruktori, nadzor — pokazuje da Vojvodinašume ne pristupa ovome kao da organizuju radionicu za vikend. Prave se akreditacioni centar, i to sa ljudima koji imaju zagarantovanu praksu.
Infrastruktura koja čini razliku
Ono što JP „Vojvodinašume" ističe kao svoju prednost jeste infrastruktura. Preduzeće raspolaže opremljenim poligonima za praktičnu nastavu, mehanizacijom, zaštitnom opremom, smeštajnim kapacitetima i učionicama za teorijsku nastavu. Na prvi pogled, to zvuči kao standardan inventar jedne šumarske institucije. Ali u kontekstu srpske realnosti, gde mnoge obuke završavaju u neuslovnim prostorijama lokalnih domova kulture sa jednom testerom i polovinom zaštitne opreme — ovo je ozbiljan kapacitet.
Smeštajni kapaciteti znače da polaznici mogu da ostanu na lokaciji više dana, što je ključno za obuku koja ne može da se završi za jedan dan. Poligoni u Deliblatskoj peščari pružaju različite terenske uslove — od ravničarskih sastojina do specifičnih peščarskih mikrolokaliteta, što polaznicima daje širi spektar iskustva nego što bi dobili na jednoj tipičnoj lokalnoj lokaciji.
Zaštitna oprema je, naravno, osnova svega. Kaciga sa štitnikom za lice, antivibracione rukavice, pantalone sa zaštitom od sečenja, čizme sa čeličnim vrhom — to nije reklama iz kataloga, to je minimum bez koga sekač ne bi smeo ni da priđe testeri. I upravo je tu, u svesti o zaštitnoj opremi, najveći jaz između profesionalaca i poljoprivrednika koji testere koriste ad hoc.
Šta ovo znači za srpsko šumarstvo i poljoprivredu
Ako JP „Vojvodinašume" dobije akreditaciju — a sve ukazuje na to da su pripremili ozbiljan predlog — to bi moglo da otvori vrata za sistematsku obuku sekača ne samo u Vojvodini, već i u širem regionu. Poljoprivrednici koji poseduju šume na svojim gazdinstvima, ili koji se bave čišćenjem međa i zapuštenih površina, često rade sa testerama bez ikakve formalne obuke. Svaka nesreća u takvim uslovima je tragedija koja se mogla izbeći, a svaka ozleđena ruka je mesec dana bez prihoda na gazdinstvu koje ionako teško sastavlja kraj s krajem.
Kada sekač uđe u šumu bez opreme i bez obuke, on ne rizikuje samo sebe — rizikuje i ekipu koja radi sa njim, i porodicu koja čeka da se vrati kući. — predstavnik Komore inženjera šumarstva Srbije
Problem je dublji od jedne akreditacije. U Srbiji godinama nedostaje strukturirani pristup obuci za rukovanje opasnim mehanizacijama u poljoprivredi i šumarstvu. Dok u zemljama poput Austrije ili Nemačke sekač ne može da dobije posao bez formalnog sertifikata i periodičnih provera zdravstvenog stanja, kod nas se i dalje dešava da se testera preda u ruke osamnaestogodišnjaku koji ju je video prvi put pre tri dana. Inicijativa Vojvodinašuma, u saradnji sa Komorom inženjera šumarstva, je korak ka tome da se taj standard podigne — barem u institucionalnom segmentu.
Pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li će ovakve obuke biti dostupne i pristupačne poljoprivrednicima izvan šumarskog sektora. Jer, dok JP „Vojvodinašume" obučava svoje kadrove i kandidate koji dolaze kroz formalne kanale, na desetine hiljada malih gazdinstava širom Srbije i dalje će seći drva po starom — na svoju ruku i na sopstveni rizik. Tu bi Ministarstvo poljoprivrede i resorna ministarstva mogla da preuzmu inicijativu i finansiraju kratke obuke kroz programe ruralnog razvoja, umesto što subvencionišu samo ono što se seje i žanje.
Motorna testera ne pita koga seče. Jedino što je može zaustaviti jeste znanje ruke koja je drži — i to znanje, u ovoj zemlji, konačno počinje da se uči sistematski. Ako se ne proširi van zidova Deliblatske peščare, onda je samo pola posla urađeno.
Izvor: Agro TV, 26. oktobra 2026.
💬 0 komentara