Kada poljoprivrednik krene u setvu, on prvo računa koliko će mu koštati semena, gorivo i đubrivo, a tek onda razmišlja o pravilima koja mu neko u prestonici nekog dalekog grada nameće. Evropska unija je 26. oktobra tačno to uradila — složila je pravila za zajedničku poljoprivrednu politiku od 2028. do 2034. godine, ali je najvažnije pitanje, ono o novcu, gurnula u pregovore o višegodišnjem budžetu gde se poljoprivreda bori za pare sa svim ostalim evropskim politikama. Ministri poljoprivrede država članica postigli su delimičan dogovor o pravilima, ali su pitanje finansiranja ostavili za kasnije. Za srpskog proizvođača koji prati šta se dešava preko Drine, ovo je signal koji ne sme da se previdi.
Zašto ovo pogađa i srpsko gazdinstvo
Zajednička poljoprivredna politika EU, poznata po skraćenici ZPP, decenijama je najveći i najvažniji agrarni mehanizam u Evropi. Ona direktno oblikuje cene, standarde i tržišne uslove pod kojima evropski poljoprivrednici proizvode, a ti uslovi preko spoljnotrgovinskih odnosa utiču i na ono što se dešava na pijacama u Srbiji. Kada Brisel rešava budžet za poljoprivredu, to nije samo unutrašnje pitanje unije — to je pitanje koje određuje konkurentne pozicije svih koji prodaju u istom regionu.
Sastanak na kojem je dogovor postignut održan je pod predsedavanjem Irske, a Savet EU usvojio je delimičnu pregovaračku poziciju koja predstavlja osnovu za nastavak pregovora sa Evropskim parlamentom. Suština je jednostavna: pravila su na stolu, pare nisu. I to je tačno onaj scenario koji poljoprivrednike u Evropi najviše plaši — jer pravila bez novca znače obaveze bez pokrića.
Šta je dogovoreno, a šta je ostalo u vazduhu
Copa i Cogeca, udruženja koja okupljaju evropske poljoprivrednike i poljoprivredne zadruge, nisu nužno nezadovoljna svime što je dogovoreno. Pozdravljaju određena poboljšanja u odnosu na prvobitni predlog Evropske komisije — posebno kada je reč o definisanju aktivnih poljoprivrednika i prihvatljivih poljoprivrednih površina, diferenciranju podrške prihodima po hektaru i odredbama koje se odnose na penzionisane poljoprivrednike. To su teme koje su u prethodnom ciklusu izazivale napetost, pogotovo pitanje ko se računa kao pravi poljoprivrednik, a ko je samo korisnik subvencija bez stvarnog bavljenja proizvodnjom.
Ali predstavnici evropskih proizvođača su jasni: najvažnija pitanja su ostala bez odgovora.
Tri ključna zahteva Copa-Cogece odnose se na očuvanje zajedničkog karaktera agrarne politike EU, obezbeđivanje posebnog i odgovarajućeg budžeta čija bi vrednost pratila inflaciju, kao i garantovanje ranije najavljenih finansijskih sredstava za poljoprivredu i ruralni razvoj. Prevod na jezik gazdinstva: neka poljoprivreda ima svoj budžet, neka taj budžet raste sa inflacijom, i neka se drži reč koja je već data. Tri stvari koje zvuče kao minimum, a u Briselu se pretvaraju u političku borbu.
Pravila se mogu dogovarati godinama, ali ako poljoprivrednik ne zna koliko će mu država platiti po hektaru sledeće sezone, on ne može da planira proizvodnju. Bez budžeta nema reforme — ima samo papira. — predstavnik Copa-Cogece, iz zvaničnog saopštenja
Problem je u tome što Evropska komisija želi da finansiranje ZPP uključi u širi budžetski okvir, zajedno sa drugim evropskim politikama. Copa-Cogeca smatra da se time smanjuju predvidljivost i sigurnost finansiranja poljoprivrede — i to je teško osporiti. Kada se poljoprivreda takmiči za budžet sa svim ostalim sektorima, ona automatski postaje manje važna u hijerarhiji raspodele. Neko u kabinetu u Briselu računa da je infrastruktura važnija od hrane, a poljoprivrednik na terenu plaća cenu te računice.
Prema proceni Copa-Cogece, trenutni budžetski scenario ukazuje na moguće smanjenje sredstava za više od dvadeset odsto u većini država članica. Evropska komisija je predložila izdvajanje oko tri stotine milijardi evra za podršku prihodima poljoprivrednika i krizne mere, ali konačni iznos još uvek nije dogovoren. Razlika između predloga i konačne cifre može biti sudbinska za hiljade gazdinstava širom Evrope.
Birokratija koja obećava pojednostavljenje, a donosi složenost
Osim novca, Copa-Cogeca izražava zabrinutost zbog pojedinih odredaba koje se odnose na kontrolu poljoprivrednog zemljišta, obaveze upravljanja gazdinstvima, primenu principa „ne nanosi značajnu štetu" životnoj sredini, kao i sistem kontrola i kazni. Ovo je tematika koja je i srpskom poljoprivredniku bolno poznata — kada administrativni aparati stvore pravila koja na papiru izgledaju logično, ali u praksi znače dodatne sate papirologije i stalni strah od kazni.
Udruženja jasno stavljaju do znanja da reforma predstavljena kao pojednostavljenje ne sme da rezultira složenijim pravilima, dodatnim kontrolama i većom neizvesnošću za poljoprivrednike. Traže i jasnije prepoznavanje poljoprivrednih zadruga u programima investicione podrške, kao i unapređenje instrumenata za upravljanje rizicima u proizvodnji. Jer kada ti odrede kako ćeš proizvoditi, a ne daju ti alate da se zaštitiš od suše, poplave ili pada cena — onda te nateraju da gubiš na sopstveni račun.
Ne možemo istovremeno da povećavamo ekološke zahteve i smanjujemo budžet. To je matematička kontradikcija koja na terenu znači jednostavno — poljoprivrednici odustaju. — iz pregleda stavova Copa-Cogece
Podsećaju i na Stokholmsku deklaraciju, usvojenu petnaestog oktobra, kojom su evropske poljoprivredne organizacije ponovo ukazale na potrebu očuvanja snažne i zajedničke agrarne politike. Ta deklaracija je politički kompas koji sada stoji pred Evropskim parlamentom, na kome je red da iznese suštinske izmene predloga Komisije — a ne samo manje tehničke korekcije. Jer tehničke korekcije ne hrane ni jedno gazdinstvo.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Srpski poljoprivrednik može pomisliti: „Pa šta se mene tiče evropski budžet?" Naivno bi bilo tako misliti. Zajednička poljoprivredna politika EU određuje nivo podrške evropskim proizvođačima, a taj nivo direktno utiče na cene na zajedničkom tržištu. Ako evropski poljoprivrednik dobije manje subvencija, proizvodiće manje ili će tražiti više cene — što menja i uslove pod kojima srpski proizvođač izvozi ili se takmiči na istom tržištu. Pad subvencija u EU ne znači prednost za Srbiju — znači haos na tržištu koji pogađa sve.
Srbija je u procesu pristupanja EU i u tom kontekstu pravila ZPP postaju referentni okvir za ono što će se od srpske poljoprivrede tražiti u budućnosti. Direktno plaćanje po hektaru, ekološki uslovi, definisanje aktivnog poljoprivrednika — sve su to mehanizmi koji će pre ili kasnije doći i u domaći zakonski okvir. Pitanje je samo da li će srpska poljoprivreda do tada imati institucionalni kapacitet da ih implementira bez da pritom ugazi sopstvenog proizvođača. Iskustvo nas uči da kod nas preuzimanje evropskih pravila ide brže nego izgradnja institucija koje bi ta pravila primenjivale sa merom.
Drugi važan aspekt je konkurentnost. Ako EU smanji budžet za poljoprivredu za dvadeset odsto, evropski proizvođači će biti pod pritiskom — ali će taj pritisak preneti na tržište kroz niže cene ponude, što može pogoditi srpske izvoznike koji već sada rade na granici rentabilnosti. S druge strane, ako EU očuva snažnu agrarnu politiku, srpska poljoprivreda ostaje u neravnopravnom položaju jer domaće subvencije ne prate ni približno evropski nivo. Birate između dva loša scenarija, a oba vam se dešavaju bez obzira koga ste izabrali.
Copa-Cogeca poručuje da poljoprivrednicima i zadrugama nisu potrebna samo nova pravila, već i odgovarajuća finansijska sredstva, predvidljivost i sigurnost da mogu da nastave proizvodnju, investiraju i ostanu konkurentni. Ta poruka važi i za Srbiju — samo kod nas niko je ne izgovara dovoljno glasno. Dok Brisel bar vodi pregovore o tome koliko će dati poljoprivrednicima, kod nas se godinama čeka na strategiju koja bi jasno definisala koliko država ulaže u hektar, u liter mleka, u kilogram pšenice. A bez te cifre, srpski poljoprivrednik je u istoj poziciji kao i evropski — samo sa manje para i više neizvesnosti.
Evropa pravi pravila za poljoprivredu do 2034, a pare traži u opštem budžetu gde se poljoprivreda takmiči sa svim ostalim politikama. To nije reforma — to je političko kockanje u kome poljoprivrednik drži loše karte. A kada poljoprivrednik izgubi, ne gubi samo on — gubi i onaj ko od njega kupuje hranu.
Izvor: Agro News, 27. oktobar 2026.
💬 0 comments