Kad bi se poljoprivreda sudila po rezultatima, optužnica bi bila kratka: znali smo, nismo radili. Organizacija UN za hranu i poljoprivredu upravo je objavila prvi sveobuhvatni izveštaj o stanju svetskog zemljišta posle više od decenije, i brojevi u njemu govore ono što svaki gazda koji ima oči već vidi na svojoj njivi. Pedeset osam odsto regionalnih i subregionalnih procena pokazuje pogoršanje trendova u održivom upravljanju zemljištem od 2015. godine. Svega desetak odsto beleži poboljšanje. Dakle — ne padamo sa neba, ali kora pod nama postaje sve tanja.
Decenija koju smo propustili
Izveštaj „Status of the World's Soil Resources 2026“ predstavljen je dvadeset sedmog avgusta na konferenciji UNCCD COP17 u Mongoliji. U njegovoj izradi učestvovala su 293 stručnjaka iz 76 zemalja, a analiza obuhvata naučna istraživanja objavljena između 2015. i 2025. godine. Ovo je prva globalna procena stanja zemljišta nakon više od deset godina, što znači da imamo pred sobom dokument koji meri šta se desilo sa našim najvažnijim resursom tokom cele jedne decenije.
I odgovor je poražavajući. Više od polovine analiziranih procena pokazuje da je primena održivih poljoprivrednih praksi na niskom ili veoma niskom nivou. Nauka je napredovala, tehnologije su se poboljšale, podaci o zemljištu su precizniji nego ikada — ali upravljanje ovim resursom u velikom delu sveta i dalje nije održivo. Problem više nije u neznanju. Problem je u neprimenjivanju onoga što znamo.
A to je najgora vrsta problema. Znati i ne raditi znači da prepreka nije u znanju nego u motivaciji, u sistemu, u onome što nagrađuje a što kažnjava. I tu prestaje da bude krivica pojedinca, a počinje odgovornost sistema.
Erozija vodi, pritisci slede
Erozija je izdvojena kao najozbiljnija i najrasprostranjenija pretnja, povezana sa praktično svim drugim oblicima degradacije. Osamdeset jedan odsto procena u izveštaju ocenjuje upravljanje erozijom kao loše ili veoma loše, dok šezdeset pet odsto ukazuje na pogoršanje trendova od 2015. godine. Ovo nisu brojevi koji se odnose na neku daleku budućnost — ovo je stanje na terenu danas.
U međuvremenu, pritisci na zemljište su samo rasli. Od prethodne globalne procene broj stanovnika sveta povećan je za oko 800 miliona ljudi, dok je požnjevena površina glavnih poljoprivrednih kultura porasla za 80 miliona hektara. Urbanizacija, neodržive poljoprivredne prakse, industrijske aktivnosti i zagađenje dodatno ugrožavaju proizvodne i ekološke funkcije zemljišta.
Posledice prelaze daleko okvire smanjenja prinosa. Zdravo zemljište omogućava proizvodnju više od 95 odsto hrane koju ljudi konzumiraju, ali ima i ključnu ulogu u zadržavanju i filtriranju vode, regulisanju klime i očuvanju biodiverziteta. Kad se zemljište uništi, ne pada samo prinos — pada ceo ekosistem koji ga čini funkcionalnim.
Danas raspolažemo znatno boljim dokazima o opasnostima kojima je zemljište izloženo, ali i o načinima njegove zaštite. Prioritet je da države, poljoprivrednici i drugi korisnici zemljišta dobiju znanje, kapacitete i podsticaje za primenu postojećih rešenja. — Bet Bečdol, zamenica generalnog direktora FAO
Rešenja su na stolu, ali niko ne jede
Autori izveštaja posebno naglašavaju da postoje proverene poljoprivredne prakse koje mogu da smanje degradaciju zemljišta, a da istovremeno očuvaju ili povećaju produktivnost. Smanjena obrada zemljišta, raznovrsniji plodored, pokrovni usevi, uravnoteženo upravljanje hranljivim materijama, primena organskih materijala i agrošumarstvo — sve su to mere čija je efikasnost dokumentovana i proverena u praksi.
Ove prakse doprinose očuvanju strukture zemljišta, smanjenju erozije, poboljšanju sposobnosti zadržavanja vode i dugoročnoj stabilnosti poljoprivredne proizvodnje. Nisu to eksperimenti ni laboratorijske teorije. To su metode koje rade.
Ipak, FAO je jasan u upozorenju: njihovo šire prihvatanje zavisi od lokalnih uslova, dostupnosti znanja, finansijske podrške i odgovarajućih javnih politika. Prakse koje daju dobre rezultate u jednom regionu ne moraju biti podjednako uspešne u drugom, zbog čega je neophodno prilagođavanje klimatskim, ekonomskim i proizvodnim uslovima. Ne možete uzeti rešenje iz Brazila i nalepiti ga na Vojvodinu bez ikakve adaptacije.
Za srpskog poljoprivrednika ovo zvuči poznato. Konzervacijska obrada, pokrovni usevi i plodored koji nije samo kukuruz-pšenica-suncokret u krug — sve su to teme o kojima se godinama priča na stručnim skupovima, u agronomskim savetovalištima i na portalima. Pitanje nije da li se zna. Pitanje je ko plaća tranziciju sa konvencionalnog na održivo, i ko nosi rizik u godinama dok se zemljište ne oporavi.
Jer tranzicija nije besplatna. Prva godina konzervacijske obrade može doneti pad prinosa. Pokrovni usevi koštaju, a ne donose neposredan prihod. Organska materija se ne vraća na njivu preko noći. Ko god je pokušao da promeni praksu zna da prve dve-tri sezone budžet krvari, a benefiti dolaze polako i neizvesno. Bez podsticaja koji pokrivaju taj rizik, većina gazdinstava jednostavno ne može da sebi dozvoli eksperiment.
Šta ovo znači za nas
FAO je izdvojio pet prioriteta za ubrzavanje promena: unapređenje zakonodavnog okvira za zaštitu zemljišta, obrazovanje i razmenu znanja, kvalitetnije praćenje stanja, finansijske i druge podsticaje za održive prakse, te veće uključivanje poljoprivrednika u donošenje odluka. Uz globalni izveštaj predstavljene su i zajedničke smernice FAO i Konvencije UN za borbu protiv dezertifikacije, koje naglašavaju potrebu da se sprečavanje degradacije uključi u nacionalne poljoprivredne, klimatske i razvojne politike.
Ključna poruka je pomak sa sanacije ka prevenciji. Umesto oslanjanja isključivo na popravku već degradiranih površina, stručnjaci preporučuju pristup koji daje prednost sprečavanju oštećenja, smanjenju postojećih pritisaka i obnovi zemljišta tamo gde je proizvodna sposobnost već narušena. Logično — jeftinije je ne uništiti nego popravljati.
Ali logika i politika retko idu rame uz rame. U Srbiji je zemljište još uvek tretirano uglavnom kao podloga za proizvodnju, a ne kao resurs koji treba aktivno upravljati i štititi. Subvencije se vezuju za hektar i usev, retko za kvalitet zemljišta i način obrade. Agroekološke mere postoje na papiru, ali njihov obim i dostupnost na terenu su daleko ispod onoga što bi bio potreban da se trend okrene. A trend, ako verujemo FAO, ide na dole svuda u svetu, uključujući i ovde.
Očuvanje zemljišta više ne može da ostane samo pitanje naučnih preporuka i pojedinačnih inicijativa. — navodi se u izveštaju FAO
Ova rečenica je srž cele priče. Nauka je uradila svoje. Znanje postoji. Tehnologija postoji. Primeri iz prakse postoje. Ono što nedostaje je sistem — zakonski okvir koji štiti zemljište, podsticaji koji nagrađuju održivo upravljanje, i politika koja tretira zemlju kao strateški resurs, a ne kao beskonačni i besplatni input u proizvodnju.
Za poljoprivrednika u Banatu koji gleda kako mu vetar odnosi vršnjak sa njive, ili za proizvođača u Šumadiji čija se oranica suši sve brže jer je struktura zemljišta uništena godinama duboke obrade bez organske materije — ovaj izveštaj nije akademska vežba. To je potvrda onoga što već vidi svaki dan. Pitanje je samo da li će neko na vrhu konačno početi da sluša.
I dok čekamo, zemljište nastavlja da nestaje. Polako, tiho, hektar po hektar. A bez zemlje — nema ni poljoprivrede, ni hrane, ni nas.
Izvor: Agro News, 27. oktobar 2026.
💬 0 comments