Zamislite ratara u Banatu koji odlučuje šta će posejati ove jeseni. Svi oko njega govore o pšenici, soji, kukuruzu — trojci koja drži Vojvodinu na nogama već decenijama. A on poseje mak. I ne pogreši. Dok svi čekaju otkupnu cenu žita koja osciluje između nada i razočaranja, njegov mak završava na policama austrijskih i nemačkih supermarketa, u pecivima i uljima koje Evropa kupuje bez dvoumljenja. Priča o plavom konzumnom maku u Vojvodini nije romantična seoska tradicija — to je tiha, organizovana robna proizvodnja koja već par godina plaća bolje od pšenice.
Kako je mak prešao iz dvorišta u izvoz
Plavi konzumni mak nije došao juče u Vojvodinu. Stari ga se sećaju iz baba-deda vremena — gajio se po okućnicama, u dvorištima, mahom za sopstvene potrebe i za one male količine semena bez kojih se ne može zamisliti tradicionalna posna trpeza. Ono što se događa danas, međutim, nema nikakve veze sa tom seoskom idilom. U pitanju je organizovana proizvodnja sa jasnim izvoznim kanalom, otkupom i kupcima koji znaju tačno šta žele i od koga.
Prema podacima koje je za Betu dao Nenad Gostović, proizvođač i izvoznik koji stoji iza jednog od najvećih lanaca uzgoja maka u Srbiji, površine pod ovom kulturom u Vojvodini danas se kreću između pet i šest hiljada hektara. Sam Gostović, sa kooperantima, organizuje proizvodnju na oko dve i po hiljade hektara — što znači da gotovo polovinu vojvođanske površine pod makom drži jedan lanac. To nije hir, to je biznis koji radi.
Ukupna evropska površina pod makom iznosi oko sto hiljada hektara. Srbija učestvuje sa pet do šest procenata — skromno, ali ne i beznačajno. Nenad Gostović je jasan kada kaže da interesovanje poljoprivrednika raste, ali da širenje ide namerno polako. Razlog je jednostavan i surov — mak nije pšenica. Ne možete ga nasipati u silo i čekati bolju cenu. Tržište maka ima definisanu potražnju, ali ne i beskonačnu. Naglo povećanje površina znači pad cene, a pad cene znači kraj priče.
Brojke koje menjaju kalkulaciju
Da bismo razumeli zašto gazdinstva okreću ka maku, moramo sesti za sto i izračunati. Otkupna cena se kreće od sto devedeset do dvesta dinara po kilogramu. Prinosi idu od sedamsto do hiljadu trista kilograma po hektaru. Na donjoj granici, bruto prihod po hektaru iznosi oko sto trideset tri hiljade dinara. Na gornjoj, dostiže dvesta šezdeset hiljada. Pšenica, za poređenje, pri umerenom prinosu i trenutnim cenama donosi između sto dvadeset i sto pedeset hiljada dinara bruto po hektaru.
Razlika je u tome što mak pri najgorem scenariju već parira pšenici, a pri najboljem je ostavlja daleko iza sebe. Naravno, troškovi proizvodnje nisu isti. Mak je osetljiv na korov, zahteva pažljiviju negu, a berba je specifična i ne oprašta greške. Ali proizvođači koji imaju organizovan otkup i znaju šta rade dobijaju kulturu koja im vraća više dinara po hektaru od bilo čega iz standardnog ratarskog repertoara.
Mak je isplativiji od pojedinih tradicionalnih ratarskih kultura, ali tržište diktira tempo — ne možete preko noći povećati površine bez da srušite cenu. — Nenad Gostović, proizvođač i izvoznik maka
Najveći evropski proizvođač maka je Češka, sa oko četrdeset hiljada hektara. To je četrdeset procenata ukupne evropske površine i dovoljno da Češka direktno utiče na formiranje cena na svetskom tržištu. Kada Češka ima dobru godinu, cena pada. Kada izostane, raste. Srbija, sa svojih pet do šest hiljada hektara, jeste marginalan igrač u tom smislu, ali upravo ta marginalnost može biti prednost — manji proizvođači su fleksibilniji, brže se prilagođavaju i lakše pronalaze nišne kupce.
Češka diktira tempo i cenu. Mi smo trenutno u poziciji da pratimo i koristimo prorede u njihovoj ponudi. — Nenad Gostović, proizvođač i izvoznik maka
Zašto baš Austrija i Nemačka
Austrija i Nemačka nisu slučajni izbor. U tim zemljama mak je deo tradicije — od semena na hlebu i pecivima, preko ulja od maka, do kulinarskih specijaliteta koji su duboko ukorenjeni u srednjoevropskoj kulturi. Potražnja je stabilna, a kupci su voljni da plate kvalitet. Srpski mak, gajen u vojvođanskoj ravnici, nalazi svoje mesto upravo u tom segmentu — kao proizvod koji isporučuje dosledan kvalitet po konkurentnoj ceni.
Ono što je ključno u ovoj priči jeste da izvoz ne ide preko posrednika koji gutaju marginu, već kroz organizovane lance koje grade ljudi poput Gostovića. Proizvođač zna kome prodaje, kupac zna od koga kupuje, a kooperanti imaju siguran otkup. U srpskoj poljoprivredi, gde je nestabilnost otkupne cene češće pravilo nego izuzetak, ovakav model je vredniji od same cene po kilogramu.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Priča o maku iz Vojvodine je zapravo priča o diversifikaciji. Srpsko ratarstvo je decenijama zarobljeno u trojku pšenica—kukuruz—soja, sa povremenim izletima u suncokret i šećernu repu. Svaka kultura van tog kruga tretira se kao egzotika, a proizvođači koji je gaje kao ekscentrici. Realnost je drugačija — tržište traži raznovrsnost, a oni koji je pruže zarađuju.
Mak nije spas za srpsku poljoprivredu i neće rešiti problem odliva mladih sa sela niti nedostatak navodnjavanja. Ali je primer kako se sa relativno malom površinom, organizovano i sa jasnim izvoznim kanalom, može izvući vrednost koja parira ili prevazilazi onu od tradicionalnih kultura. Ključna reč je organizacija — pojedinac koji posadi mak bez dogovorenog otkupa igra ruski rulet. Kooperativni model, poput onog koji vodi Gostović, je ono što ovu priču drži na nogama.
Tu je i lekcija za donosioce politike. Nema potrebe za subvencijama koje bi veštački napumpale površine pod makom — to bi samo srušilo cenu i uništilo tržište koje se prirodno razvija. Potrebna je podrška u smeru organizacije otkupa, sertifikacije kvaliteta i pristupa izbornim tržištima. Sve ostalo tržište će samo uraditi. Dok ministarstva pišu strategije na papiru, ljudi na terenu već izvoze mak u Austriju i Nemačku — i zarađuju više nego što im bilo ko u kabinetu obećao.
Izvor: AgroFin, 27. oktobar 2026.
💬 0 comments