Trinaest kazni za pčelare u BiH: Papir koji ne laže, ali pčelari jesu

Kada inspektor dođe na pašnjak i prebroji košnice, papir prestaje da važi. Trinaest pčelara u Unsko-sanskom kantonu naučilo je to na svoj račun — a poruka koja iz toga proizilazi ne zaobilazi ni jednog pčelara u Srbiji koji prima državne podsticaje. Više od osamdeset procenata kontrolisanih imalo je problem sa brojem košnica. To nije sitna birokratska neravnina. To je sistem koji je odlučio da prestane da žmuri.

Inspekcija koja je konačno izašla iz kancelarije

Federalna poljoprivredna inspekcija BiH sprovela je terensku kontrolu šesnaest pčelara — korisnika novčanih podsticaja — na području Unsko-sanskog kantona. Rezultat je brutalno jasan: kod trinaest od šesnaest proverenih utvrđene su nepravilnosti u vezi sa brojem prijavljenih košnica. Izdato je trinaest prekršajnih naloga i doneto jedno rešenje kojim je naloženo otklanjanje nedostataka, saopštila je Federalna uprava za inspekcijske poslove. Brojka govori više od bilo kakvog komentara — osamdeset posto kontrolisanih pčelara imalo je broj na papiru koji se nije poklapao sa brojem na terenu.

Ovo nije izolovana akcija ni provera iz pripravnosti. Federalna poljoprivredna inspekcija BiH poslednjih meseci pojačala je kontrole u pčelarskom sektoru, sa jasno definisanim ciljem — sprečavanje nepravilnosti, dosledna primena propisa i odgovorno korišćenje javnih sredstava. Drugim rečima, vlasti u Federaciji su odlučile da prekinu praksu u kojoj se razlika između prijave i stvarnosti tretira kao prirodna pojava.

Nadležni inspektorat podseća na obavezu koja postoji u zakonu, a koja se u praksi redovno zaobilazi. Pčelar je dužan da prijavi tačan broj košnica. U slučaju bolesti ili drugih gubitaka, svaku promenu broja pčelinjih društava potrebno je prijaviti nadležnoj opštinskoj službi u roku od trideset dana, kako bi podaci u evidenciji odgovarali stvarnom stanju. Trideset dana — nije mnogo, ali očigledno je previše za one koji računaju da ih niko neće proveriti.

Broj košnica je novac — a ne detalj

Košnica koja postoji samo na papiru nije bezopasna administrativna greška. To je osnov po kojem se računa podsticaj. Virtuelna košnica generiše novac koji odlazi nekome ko ga nije zaslužio, a istovremeno ne odlazi nekome ko je pošteno prijavio svojih trideset košnica i ne dobije ništa jer je budžet potrošen na pčele koje ne postoje.

Ko prijavi sto košnica, a na terenu ih ima šezdeset, ne pravi samo administrativnu grešku — on uzima novac od pčelara koji je pošteno prijavio svojih trideset i ostao praznih ruku. — predstavnik Federalne uprave za inspekcijske poslove, u saopštenju

Problem naravno nije jednostavan. Pčelinja društva propadaju iz razloga koje pčelar ne može da kontroliše. Varoa, nozemoza, loše paše, trovanja pesticidima — sve to može smanjiti broj košnica za desetine procenata u jednoj sezoni. Pčelar koji je u martu imao osamdeset košnica, u septembru možda ima pedeset. Zakon kaže — prijavi promenu u roku od trideset dana. Praksa kaže — pčelar je zauzet prelazom, hranjenjem, lečenjem, i prijava mu je poslednja na pameti. Pa onda dođe inspekcija i zateče razliku.

Ali razlika između „zataknulo mi se" i „sistematski sam prijavljivao duplo više košnica da bih vukao veći podsticaj" jeste razlika između nemarnosti i prevare. Inspekcija, očigledno, više nema živaca ni za jedno ni za drugo. I tu nema šta da se pravda — ko primi novac za košnicu koja ne postoji, dužan je da to vrati. Da li je to uradio iz nemara ili iz računice, sud će proceniti. Ali novac mora nazad.

Paralela sa Srbijom — ista logika, isti rizik

Ono što se dešava u Unsko-sanskom kantonu nije egzotična priča iz susedne države. Mehanizam je identičan. Pčelari u Srbiji dobijaju subvencije po košnici, prijavljuju broj košnica nadležnoj službi, i taj broj je osnov za isplatu. Pitanje nije da li će kod nas doći do sličnih kontrola — pitanje je kada i sa koliko energije.

Pčelarstvo u Srbiji beleži rast. Broj košnica se procenjuje na preko milion, broj registrovanih pčelara raste iz godine u godinu, a budžet za podsticaje prati taj rast, makar ne uvek tempom koji bi pčelari želeli. Ali rast broja korisnika podsticaja automatski znači i veći rizik od zloupotreba. Gde je više novca, ima i više onih koji pokušavaju da uzmu više nego što im pripada. To nije cinizam — to je iskustvo iz svakog sektora koji prima javna sredstva.

Podsticaji nisu pravo, to je poverenje. A poverenje se gubi kada država otkrije da joj se laže — a onda ga gube i oni koji nikada nisu lagali. — iz komentara pčelarske javnosti na vesti o kaznama

U srpskom pčelarstvu postoji i dodatni problem koji BiH tek počinje da oseti. Pčelari prelaze iz jednog okruga u drugi, košnice se sele na paše, broj se menja tokom sezone, a lokalne službe ne komuniciraju međusobno dovoljno brzo. Rezultat je evidencija koja je, blago rečeno, približna stvarnosti. Inspekcijska kontrola, kada se desi, otkriva razlike koje su nastale i iz nehata i iz namere — a razlikovati ta dva slučaja je posao za detektiva, ne za inspektora sa šaltera.

Šta ovo znači za čoveka na terenu

Ako si pčelar u Srbiji i ovo čitaš misleći „pa to je BiH, mene se ne tiče" — varaš se. Logika je ista, propisi su slični, a pritisak na budžet je svuda. Države širom regiona traže načine da smanje troškove i povećaju kontrolu. Pčelarstvo, kao sektor koji raste i koji prima sve više novca, biće sve više na meti.

Praktično — ako imaš košnice i primaš podsticaj, tvoj prvi posao nije da proveriš cenu meda na tržištu. Tvoj prvi posao je da proveriš da li u evidenciji stoji tačan broj košnica koje zaista imaš. Ako si izgubio društva — prijavi. Ako si podelio ili spojio — prijavi. Trideset dana je zakonski rok, ali realno, prijavi čim znaš novi broj. Svaka košnica koja postoji na papiru a ne na terenu je potencijalna kazna koja čeka da se desi.

Kazne u BiH nisu simbolične — prekršajni nalozi znače novac iz džepa. Ako sličan pristup stigne u Srbiju, pčelari koji godinama prijavljuju okrugle brojeve bez terenske provere mogli bi da se iznenade. Ne zato što su svi prevaranti, nego zato što sistem koji je godinama radio na poverenju odjednom počne da radi na proveri. A kada sistem pređe sa poverenja na proveru, pada prvi koji nije računao na to.

Trinaest kazni u Unsko-sanskom kantonu nije veliki broj u apsolutnim ciframa, ali je ogroman u procentu. Osamdeset procenata kontrolisanih pčelara imalo je nepravilnosti. To ne znači da je osamdeset procenata pčelara kriminalaca — znači da je sistem godinama tolerisao razliku između papira i stvarnosti, a sada je odlučio da prestane. Pčelar u Srbiji koji ovo ne shvati kao upozorenje, peca se na istu udicu — samo što kod nas inspekcija još nije povukla konopac. Još ne.

Izvor: Agro TV, 27. oktobar 2026.