Naručite u nekom američkom restoranu burger sa cepkanom svinjetinom, a na tanjiru vam sleti komad voća. Ne bilo kakvo voće — plod koji može da vuče četrdeset kilograma, koliko i osmogodišnje dete. Zvuči kao fora na račun gostiona, ali u južnoj indijskoj državi Kerala to je odavno svakodnevica koja se sada pakuje u konzerve i šalje u Ameriku, Evropu i Australiju.
Drvo iz dvorišta koje je sačekalo svoj trenutak
Džekfrut raste na drvetu i pripada porodici murvi. Njegovi plodovi spadaju među najveće jestive plodove na drveću na celom svetu — pojedini primerci dostižu težinu od četrdeset kilograma. U Kerali ovo voće vekovima stoji u dvorištima kuća, deo tradicionalne kuhinje, nezanimljivo svetu van granica Indije. To se promenilo kada su zapadni potrošači krenuli u poteru za biljnim alternativama mesu — i otkrili da im u tropskom voću već vekovima raste nešto što izgleda kao cepkano meso.
Ključ nije u ukusu. Ukus džekfruta je blag, gotovo neutralan. Prava vrednost leži u teksturi. Mladi džekfrut, koji se u Kerali zove idičaka, ima vlaknastu strukturu koja — kada se skuva i usitni — neverovatno podseća na dugo pečenu i cepkanu svinjetinu. Zato upija začine i sosove kao sundjer i može da se gura u burgere, tortilje, sendviče ili bilo koju drugu formu gde neko očekuje meso.
Od pandemijske ideje do izvozne liste
Priča dobija konkretno lice kroz supružnike Pola i Džejni, vlasnike preduzeća PKM Fine Food And Spices iz Kerale. Portal Onmanorama prenosi da su njih dvoje ozbiljnije počeli da istražuju mogućnosti prerade džekfruta tokom pandemije koronavirusa, kada su počeli da dobijaju upite od poslovnih partnera. Nisu čekali da se svet smiri i da se restorani otvore — pokrenuli su proizvodnju u većem obimu dok su drugi stajali.
Danas njihovi proizvodi od mladog džekfruta nalaze kupce u Australiji, Sjedinjenim Američkim Državama i nekoliko evropskih zemalja. Kompanija na inostrano tržište plasira tri varijante: prva je bez dodatih aroma, tako da kupci sami začine po svom ukusu; druga dolazi sa meksičkim salsa sosom; treća je pripremljena sa dimljenim roštiljskim sosom. Sve se pakuje u ambalažu pogodnu za termičku obradu, a prema navodima proizvođača rok trajanja ide i do dve godine.
Počeli smo ozbiljnije da istražujemo mogućnosti džekfruta tokom pandemije. Kada su partneri počeli da pitaju, shvatili smo da ima pravo tržište. — Pol, suvlasnik PKM Fine Food And Spices, Kerala
Ovo je udžbenički primer kako kriza rađa priliku. Većina sveta je tokom pandemije čekala da prođe. U Kerali su neki ljudi prepoznali da globalna potraga za biljnim alternativama mesu ne usporava — ubrzava se. I da džekfrut koji im raste u dvorištu može da uhvati taj talas.
Šta džekfrut jeste — i šta nije
Sad stanite na trenutak. Ako ste poljoprivrednik koji prati tržišne trendove, ovo je deo koji marketinške priče najčešće preskaču. Džekfrut može da zameni meso po izgledu i teksturi, ali ne i po nutritivnom sastavu. Ima vlakna, ima nešto malo hranjivih materija, ali znatno manje proteina od mesa — toliko manje da poređenje nema smisla. Za nekoga ko planira obrok, to je razlika koja menja sve.
Džekfrut je odlična teksturna zamena, ali ako neko misli da može potpuno da zameni meso u ishrani — vara se. Protein je ono što nedostaje. — nutritivni stručnjak, iz pregleda literature
Na srpskom selu se meso jede zbog proteina, a ne zbog teksture. Nije problem što neko ne može da cepka voće umesto svinjetine — problem bi bio kada bi neko pomislio da voće može da zameni meso u ishrani ljudi kojima proteini već fale. Na zapadnom tržištu, međutim, raste sloj potrošača koji meso ne jedu iz etičkih ili ekoloških razloga, i za njih je tekstura važnija od proteina — jer proteine unose iz drugih izvora, iz soje, iz leblebija, iz suplemenata. Tu leži razlika u tržišnoj logici koja je važna za razumevanje ovog trenda.
Šta ovo znači za naše gazdinstvo
Džekfrut je tropsko voće. Ne raste u Srbiji i nema smisla ni pomišljati na njegovu proizvodnju kod nas. Ali struktura trenda koji on predstavlja — to jeste naša priča. Globalno tržište biljnih alternativa mesu raste dvocifrenim stopama već godinama, a potrošači u Evropskoj uniji i SAD sve više traže proizvode koji im daju iskustvo mesa bez mesa. To otvara prostor za srpske proizvođače koji se bave preradom povrća, mahunarki i žitarica — posebno ako mogu da ponude proizvod sa autentičnom pričom, kratkim lancem snabdevanja i prepoznatljivim kvalitetom.
Soja je već tu. Pečurke su tu. Ali džekfrut pokazuje da tržište prihvata i egzotičnije opcije, što znači da potrošači nisu toliko vezani za vrstu sirovine koliko za iskustvo koje dobijaju. Srpski proizvođač koji razmisli o tome kako da napravi biljnu pljeskavicu od domaćih sirovina koja ima ubedljivu teksturu i ukus — može da se nađe na tržištu koje već postoji i raste, a na kom još uvek nema ko da ga zasiti.
Trend nije u samom džekfrutu. Trend je u tome da potrošač više ne pita 'šta je ovo', već 'kako pripremaš'. — analitičar tržišta hrane, iz pregleda trendova
Drugi aspekt je izvozni. Pol i Džejni iz Kerale nisu počeli sa velikim pogonom — počeli su sa voćem iz dvorišta i idejom da odgovore na upite. Srpska poljoprivreda ima tradiciju prerade voća i povrća, i ima pristup tržištima EU kroz preferencijalne sporazume. Pitanje je samo da li postoji dovoljno preduzetničke hrabrosti da se ide ka proizvodima više preradne vrednosti, umesto da se izvozi sirovina po najnižoj ceni — ili da se, još gore, sirovina izvozi i nazad kupuje kao tuđa prerađevina.
Džekfrut neće zameniti meso na srpskom roštilju. To je činjenica i nema potrebe za iluzijama. Ali on pokazuje nešto važno — da se vrednost u poljoprivredi sve više ne meri kilogramom sirovine, već idejom koja stoji iza proizvoda i načinom na koji on odgovara na ono što potrošač zaista traži. Pol i Džejni su to razumeli. Pitanje je kada će neko iz Srbije uraditi isto — sa svojim voćem, u svom dvorištu, za svoje tržište.
Izvor: Agromedia, 27. oktobar 2026.
💬 0 komentara