Kada poplave potope useve, razlika između bankrota i preživljavanja ne meri se u mesecima — meri se u danima. U indijskoj državi Maharaštra, nakon što su obilne padavine i poplave tokom sezone useva 2025. godine ugrozile egzistenciju miliona poljoprivrednika, nadležne službe su isplatile više od 140 milijardi rupija — oko 1,46 milijardi dolara pomoći — za pet dana. Ne za pet meseci. Za pet dana. Zato što su imali digitalnu infrastrukturu koja je već znala ko je gde šta zasejao i pod kojim uslovima.
Zašto ovo pitati sebe u Srbiji
Poljoprivreda danas raspolaže više podataka nego ikada u istoriji. Sateliti snimaju parcele, senzori mere vlažnost zemljišta, dronovi prebrojavaju useve, poljoprivredne mašine beleže svaki pređeni metar, a mobilni telefoni prikupljaju podatke o vremenskim uslovima u realnom vremenu. Problem nije u nedostatku podataka — problem je u tome što ti podaci žive u međusobno nezavisnim sistemima koji ne komuniciraju.
U Srbiji je ovo svakodnevna realnost. Podaci o zemljištu nalaze se u katastru, istorija useva u evidencijama lokalnih kancelarija, informacije o stanju zemljišta u laboratorijskim zapisnicima, a podaci o pravima na podsticaje u još jednoj bazi. Poljoprivrednik koji želi da dobije kredit, osigura useve ili podnese zahtev za pomoć nakon nepogode, često mora da prolazi isti administrativni krug po treći put — jer sistem ne pamti, sistem ponovo pita.
To košta. Ne samo vreme — košta i prilike.
Indijski AgriStack: pet dana umesto pet meseci
Indijska platforma AgriStack povezuje tri ključna elementa: digitalne identitete poljoprivrednika, geografske podatke o zemljištu i evidencije zasejanih površina. Kada su poplave pogodile Maharaštru 2025. godine, sistem je već imao proverene podatke za 8,9 miliona poljoprivrednika. Nije bilo potrebe za ponovnim prikupljanjem dokumentacije, potvrda od opština, overa i hodanja po institucijama. Algoritam je presekao — i novac je stigao.
Razmere na kojima AgriStack radi impresivne su i za najveće poljoprivredne zemlje sveta. Prema podacima iz analize, do 3. avgusta 2026. godine kreirano je više od 103 miliona identifikacionih oznaka poljoprivrednika, dok je tokom zimske sezone 2025/2026. digitalnim popisom useva obuhvaćeno više od 313 miliona parcela. Govorimo o brojevima koje je teško i zamisliti u evropskom kontekstu, a indijski sistem ih obrađuje funkcionalno.
Ali AgriStack nije bez mana. Oslanjanje na zvanične zemljišne evidencije automatski isključuje one koji obrađuju zemlju a nisu upisani kao vlasnici. Zakupci, nadničari, žene koje rade na porodičnim gazdinstvima a nisu formalno registrovane — svi oni postaju nevidljivi za sistem. U zemlji gde je zemljišno pitanje istorijski kompleksno, to je ozbiljna sistemska mana.
Digitalizacija koja isključuje onog koji drži motiku u ruci nije napredak — to je samo nov način da se stari problemi zaborave. — predstavnik analize poljoprivrednih politika
Evropski put: federacija podataka, ne centralna baza
Evropa prilazi problemu drugačije. Zajednički evropski prostor poljoprivrednih podataka, poznat pod akronimom CEADS, ne gradi jednu gigantsku centralnu bazu. Umesto toga, povezuje postojeće platforme i organizacije uz primenu zajedničkih standarda. Podaci ostaju kod svojih vlasnika, dok se ovlašćenim korisnicima omogućava pristup pod jasno utvrđenim uslovima.
U projektu učestvuje 36 partnera iz 15 zemalja, a kroz osam pilot-primena ispituju se mogućnosti unapređenja izveštavanja o održivosti, upravljanja rizicima, razvoja veštačke inteligencije i razmene podataka između poljoprivrednih mašina različitih proizvođača. Ovo poslednje je posebno važno — danas poljoprivrednik koji kupi kombajn jedne marke i traktor druge često ne može da poveže podatke sa oba uređaja u jednu celinu. Proizvođači tehnologije ga drže u svojim ekosistemima, a on plaća cenu te zatvorenosti.
Poljoprivrednik mora da može da promeni dobavljača tehnologije a da ne izgubi sopstvene podatke. To nije tehničko pitanje — to je pitanje vlasništva. — predstavnik evropskog poljoprivrednog istraživanja
Evropska rešenja su još u fazi testiranja. Niko ne garantuje da će CEADS za tri godine biti operativan na nivou na koji je Indija već odavno stigla. Ali pristup je zanimljiv — federacija umesto centralizacije, vlasništvo podataka kod onog ko ih proizvodi, pristup pod uslovima koje definiše zajednica, a ne jedna korporacija ili jedna institucija.
Šta ovo znači za srpskog proizvođača
Srbija se nalazi tačno na preseku između indijskog i evropskog modela, a ne koristi ništa od oba. Imamo parčiće sistema — registar poljoprivrednih gazdinstava, katastar, baze Ministarstva poljoprivrede, evidencije lokalnih samouprava — ali nemamo ništa što ih povezuje u funkcionalnu celinu. Rezultat je da poljoprivrednik pri svakom zahtevu dokazuje istu stvar na tri mesta, a država pri svakoj isplati podsticaja prolazi kroz proceduru koja bi trajala petnaestak minuta da podaci komuniciraju.
Ključno pitanje nije tehnološko. Tehnologiju možemo kupiti. Pitanje je poverenje. Poljoprivrednik mora da zna ko ima pristup njegovim podacima, u koje svrhe se koriste i kakvu korist on od toga ima. Ako digitalizacija znači samo da država brže prikuplja podatke od njega, a on ne dobija ništa zauzvrat — to nije digitalizacija, to je nadzor. Zato su neophodni zajednički standardi, jasna pravila, zaštita privatnosti i mogućnost da proizvođač ispravi netačne podatke ili ospori njihovu zloupotrebu.
Tek kada digitalna rešenja donesu vidljive koristi — bržu isplatu pomoći, manje administracije, bolji pristup finansiranju — podaci mogu da postanu značajan oslonac savremene poljoprivrede. — iz analize poljoprivrednih politika
Indijski primer to dokazuje na najsuroviji mogući način. Kada poplave odnesu usev, poljoprivrednik ne razmišlja o standardima, arhitekturi sistema i federaciji podataka. On razmišlja o tome kako će prehraniti porodicu sledeće tri nedelje. A sistem koji mu za pet dana isplati pomoć — taj sistem je doslovno spasio živote. Sistem koji bi ga držao u redu tri meseca — taj sistem bi ga koštao sve.
Gde je Srbija u ovoj priči
Srpska poljoprivreda generiše podatke svakog dana. Svaki proizvođač koji podnese zahtev za podsticaj, prijavi usev, kupi seme ili proda robu — ostavlja digitalni trag. Ti tragovi vrede. Oni mogu da ubrzaju isplate, olakšaju kreditiranje, omoguće preciznije osiguranje i smanje birokratsku agoniju koja svake godine guta hiljade sati radnog vremena gazdinstava.
Ali dok god ti tragovi žive u izolovanim bazama koje ne komuniciraju, vrednost im je skoro nula. Indija je to shvatila kada je poplava pokazala cenu neefikasnosti. Evropa to shvata preventivno, kroz CEADS. Pitanje je šta čeka Srbija — da shvati pre ili posle. A iskreno, bojim se da ćemo odgovor dobiti na isti način kao u Maharaštri — tek kada nas stisne nepogoda i pokaže račun.
Izvor: Agro TV, 28. oktobar 2026.
💬 0 komentara