Zamislite gazdinstvo na kome deda ima šezdeset pet godina, sin radi u gradu za platu koja jedva pokriva kredit, a unuk ne zna ni gde počinje njiva. To nije priča iz nekog udžbenika o ruralnoj sociologiji — to je demografska realnost koju FAO sada stavlja na sto bez ulepšavanja. Manje od dvanaest odsto nosilaca poljoprivrednih gazdinstava u Evropskoj uniji mlađe je od četrdeset godina, dok svaki treći gazda prima penziju ili bi trebalo da je prima. Ko će sutra proizvoditi hranu — to pitanje više nije retoričko.
Demografija koja ne laže
Podaci koje iznosi Organizacija UN za hranu i poljoprivredu nisu iznenađenje za nikoga ko je prošao kroz bilo koje srpsko selo u poslednjih deset godina. Starosna struktura nosilaca gazdinstava u EU pokazuje razmeru problema: trećina poljoprivrednika starija je od šezdeset pet godina, a mlađi od četrdeset jedva da se računaju. Generacijska obnova nije neki akademski pojam — to je pitanje ko će sutra rano ustati i izaći na njivu.
U Centralnoj Aziji situacija je obrnuta po godinama, ali slična po suštini. Stanovništvo je znatno mlađe, ali region nema dovoljno kvalitetnih radnih mesta da zadrži generacije koje ulaze na tržište rada. Mladi ljudi žele da rade, samo im niko ne daje uslove pod kojima taj rad ima smisla.
„Generacijska obnova nije samo pitanje uključivanja većeg broja mladih u poljoprivredno-prehrambene sisteme. Reč je o stvaranju uslova koji poljoprivredu i ruralne sredine čine poželjnim mestima za život, rad i izgradnju budućnosti“ — Viorel Gutu, pomoćnik generalnog direktora FAO i regionalni predstavnik za Evropu i Centralnu Aziju
Šta mladima stvarno fali
O svim ovim pitanjima razgovaralo se oktobra u Rimu, na Svetskom forumu hrane. Mladi poljoprivrednici, stočari, inovatori i predstavnici omladinskih organizacija sedeli su za istim stolom sa Viorelom Gutuom i pokušavali da objasne nešto što bi trebalo da bude jasno i bez foruma. Mladi ne napuštaju poljoprivredu zato što im se ne radi. Napuštaju je zato što ne vide kako će od nje živeti.
Prepreke su svuda iste. Otežan pristup zemljištu, nedostatak početnog kapitala, ograničene mogućnosti finansiranja i nesiguran plasman proizvoda — to je kratka lista koja se čita kao izvod iz sudskog registra svake ruralne propasti. Dodajte na to odsustvo infrastrukture, slab internet, zatvorene škole i autobus koji više ne ide do sela, i dobijate punu sliku.
Stočarske zajednice su posebno pogođene. Predstavnici mladih iz Kazahstana, Uzbekistana, Butana, Mongolije i Nepala upozorili su na suše, nestašice vode i smanjenje produktivnosti pašnjaka. Njihova poruka je bila direktna — ovo se ne može rešiti preduzetničkom inicijativom i motivacijom mladih. Treba sistemska podrška, ne tretman.
Mladi u donošenju odluka — figura bez funkcije
Jedna od tema koja se provlačila kroz forum jeste zastupljenost mladih u kreiranju politika koje direktno utiču na njihov život. Mladi već učestvuju u istraživanjima, inovacijama, preduzetništvu i lokalnim inicijativama — ali kada dođe do raspodele novca i donošenja strategija, njihov glas retko ima težinu.
FAO pokušava da ovo promeni kroz nacionalne omladinske mreže Svetskog foruma hrane. Primer dolazi iz Tadžikistana, gde su mladi učesnici Regionalne konferencije FAO za Evropu 2026. godine osnovali nacionalnu omladinsku mrežu kako bi nastavili saradnju i po završetku konferencije. Lepa inicijativa. Ali ključno pitanje nije da li mladi mogu da iznesu predloge — nego da li će neko te predloge saslušati i pretvoriti u mere.
U Kazahstanu FAO već povezuje mlade sa poslodavcima, podržava mentorstvo, profesionalni razvoj i inovacije koje pokreću mladi preduzetnici. Istovremeno, istraživanja FAO u Centralnoj Aziji i na Zapadnom Balkanu usmerena su na prepoznavanje prepreka i prilagođavanje javnih politika potrebama mladih. Tu negde, u tom „Zapadnom Balkanu“, nalazi se i Srbija.
Šta ovo znači za srpsko gazdinstvo
Gotovo svako gazdinstvo u Srbiji suočava se sa istim problemom koji FAO opisuje za EU i Centralnu Aziju. Naši podaci nisu drastično drugačiji od evropskih proseka. Nosioci gazdinstava su stariji, deca su u gradovima, a zemlja ili stoji neobrađena ili je pod zakupom za sitne pare.
Srbija ima registraciju gazdinstava, imamo subvencije po hektaru, imamo programe za mlade poljoprivrednike kroz IPARD i nacionalne mere. Ali pitanje koje FAO postavlja za Evropu važi i za nas — da li te mere stvarno stvaraju perspektivu ili samo produžavaju agoniju? Mladi poljoprivrednik u Banatu koji ne može da dobije kredit bez hipoteke na roditeljsku kuću ne treba motivacioni govor. Treba mu banka koja razume šta znači proizvodnja i plasman koji ne zavisi od jednog otkupljivača koji diktira cenu.
Pristup zemljištu je u Srbiji možda i veći problem nego u EU. Zemlja je skupa, parcelisanje je haotično, a mladi koji nemaju porodično gazdinstvo praktično nemaju ulaz u proizvodnju. Dodatni problem je što su ruralne sredine u Srbiji siromašnije od evropskih — infrastruktura, zdravstvo, obrazovanje i saobraćaj na nižem su nivou, što odlazak mladih čini ne izborom nego nužnošću.
„Ako je generacijska obnova prečesto bila zaboravljena investicija, naš zadatak je da je sada učinimo svesnim izborom — ulaganjem ne samo u mlade, već i u uslove koji će im omogućiti da grade budućnost u poljoprivredi i ruralnim područjima“ — Viorel Gutu, FAO
Od foruma do njive — koliko je put dug
Očekuje se da će preporuke mladih biti na dnevnom redu Trećeg regionalnog foruma ruralne omladine FAO, planiranog za 2027. godine, kao i naredne Regionalne konferencije FAO za Evropu 2028. godine. Sve lepo zvuči. Ali između jednog foruma i drugog, gazdinstva se gase, njive zarastaju, a mladi ljudi odlaze tamo gde plata stiže na vreme i gde ne moraš da čekaš subvenciju tri meseca da bi platio gorivo.
FAO naglašava da pojedinačni projekti nisu dovoljni — neophodna je saradnja država, obrazovnih institucija, privrede i razvojnih organizacija. To je tačno i to je ispravno. Ali ta saradnja se ne dešava sama od sebe. Neko mora da je pokrene, finansira i održi. I taj neko mora da shvati da poljoprivreda nije sektor koji se spašava povremenim subvencijama — to je sistem koji ili funkcioniše celovito ili ne funkcioniše uopšte.
Za evropsku poljoprivredu, pa i za srpsku, pitanje generacijske obnove nije koliko mladih želi da nastavi porodičnu proizvodnju. Pitanje je da li će im poljoprivreda ponuditi dovoljno sigurnosti, prihoda i mogućnosti za razvoj da taj izbor uopšte ima smisla. Ako odgovor na to pitanje bude ne — forumi i konferencije neće napraviti ni jednog novog poljoprivrednika. Samo će zabeležiti gubitak onih koje smo već imali.
Izvor: Agro News, 28. oktobar 2026.
💬 0 comments