Kada u februaru 2022. prve rakete nisu pale na njive, već na luke, većina srpskih poljoprivrednika je mislila da je to tuđi rat. Danas, skoro pet godina kasnije, svaki pregovor o otkupnoj ceni pšenice ili kukuruza u Vojvodini počinje i završava se pitanjem šta se tog jutra desilo na Crnom moru. Rat Rusije i Ukrajine prestao je da bude vojna vest i postao je deo svakodnevne računice svakog gazdinstva koje izvozi.
Geografija koja određuje cenu
Crnomorski basen nije slučajno postao koleno svetske trgovine žitaricama. Rusija i Ukrajina su zajedno držale toliki udeo u međunarodnoj trgovini pšenicom, kukuruzom i suncokretovim uljem da je svaki poremećaj u njihovom izvozu slao talas od Afrike do jugoistočne Evrope. Za Srbiju, koja izvozi preko luka u Konstanci, Varni i Burgasu, taj koridor je jedini put do egipatskih, turskih i italijanskih kupaca.
I tu leži problem koji mnogi ne vide. Srpski proizvođač računa otkupnu cenu na osnovu berzanskih kotacija u Rotterdamu i Čikagu. A te kotacije direktno zavise od toga koliko žita prolazi kroz Bosporski moreuz. Kada se crnomorski put destabilizuje, ne pada samo isporuka — pada i pozicija svakog našeg gazdinstva na globalnom tržištu.
Luke pod vatrom, margine pod pritiskom
Suština je surovo jednostavna. Napadi na luke, skladišta i izvoznu infrastrukturu otežavaju otpremu robe, dok bezbednosni rizici za komercijalne brodove komplikuju organizaciju pomorskog saobraćaja do te mere da osiguranje tereta samo po sebi menja računicu izvoznika. Troškovi prevoza rastu, isporuke kasne, a deo robe mora da se preusmerava alternativnim pravcima — rečnim lukama i kopnenim koridorima.
Tu nastaje pravi problem za srpskog proizvođača. Preusmeravanje izvoza na rečne luke i kopnene koridore može da ublaži pojedine probleme, ali ne predstavlja uvek jednako efikasnu zamenu za velike crnomorske luke. Ograničeni kapaciteti, dodatno pretovaranje i duže transportne relacije povećavaju ukupne troškove i smanjuju konkurentnost izvoznika.
Drugim rečima, kada kukuruz iz Banata umesto brodom iz Konstance ide šlepovima Dunavom pa tek onda morem, margina se topi na svakom pretovaru. Svaki dan na vodi, svaki presek na remontu ustave, svako čekanje u redu pred lukom — sve to jede ono što bi trebalo da bude zarada gazdinstva.
„Svaki poremećaj na Crnom moru ne pogađa samo one koji direktno plove — pogađa i sve nas koji prodajemo na istom tržištu. Kad ukrajinska pšenica ne izađe, cene rastu, ali kad izađe pod povećanim troškovima, mi gubimo konkurentnost jer naše transportne linije postaju skupe u poređenju sa onima koji imaju direktniji pristup." — predstavnik srpskih izvoznika žitarica
Cene ne idu uvek gore — i to je prava opasnost
Postoji popularno, ali pogrešno uverenje da rat automatski znači više cena za poljoprivredne proizvode. Realnost je složenija. Na kretanje svetskih cena istovremeno utiču obim žetve u drugim proizvodnim regionima, raspoložive zalihe, potražnja, vremenske prilike i troškovi proizvodnje. Posledice ratnih dešavanja ne odražavaju se uvek neposredno kroz rast cena — mogu da se ispolje kroz promene trgovinskih pravaca, veće troškove poslovanja i nestabilnije uslove isporuke.
Za srpskog ratare to znači sledeće: prinos od osam tona kukuruza po hektaru ne vredi puno ako ga ne možeš da isporučiš kupcu po konkurentnoj ceni. Berza kaže jedno, a transportna stvarnost drugo. I između te dve brojke nalazi se stvarna zarada gazdinstva — ili njen nedostatak.
Uvoznici, naročito oni koji se oslanjaju na robu iz crnomorskog regiona, suočavaju se sa većom neizvesnošću u planiranju nabavke i troškova. Ta neizvesnost se prelama i na domaće tržište Srbije, gde proizvođači stočne hrane prate cene uvoznog kukuruza i soje iz Crnog mora kako bi kalkulisali sopstvenu proizvodnju.
„Ne pita se više samo koliko košta roba — pita se da li će stići na vreme i pod kakvim uslovima. Ta neizvesnost je postala deo cene." — analitičar poljoprivrednog tržišta
Šta ovo znači za onoga koji ore po Banatu
Dugoročno posmatrano, rat u Crnom moru pokazuje koliko su međunarodna trgovina hranom i sigurnost snabdevanja povezane sa stabilnošću transportnih pravaca. Za srpske proizvođače, trgovce i izvoznike sve veći značaj imaju diversifikacija tržišta, alternativni pravci isporuke i mogućnost brzog prilagođavanja promenama u logistici.
Konkretno, ovo znači da gazdinstva koja su se oslonila na jednu izvoznu destinaciju ili jedan transportni pravac sada nose najveći rizik. Oni koji su razvili kontakte sa kupcima u više zemalja, koji poznaju i rečni i kopneni i pomorski transport, i koji prate geopolitičku situaciju jednako koliko i berzanske kotacije — oni preživljavaju krize bez dramatičnih gubitaka.
Srpska poljoprivreda ima jednu prednost koju retko ko pominje: geografski položaj. Dunav je naš najveći logistički adut, ali samo ako ga koristimo pametno. Rečni transport je jeftiniji od kopnenog, ali sporiji i ograničen kapacitetom luka i plimnom situacijom na ušću. Investicije u luke i skladišta na Dunavu nisu luksuz — to je pitanje nacionalne poljoprivredne bezbednosti.
„Ko god misli da je rat u Ukrajini daleko i da se njegove posledice tiču samo Ukrajinaca i Rusa, ne razume kako funkcioniše globalno tržište hrane. Svaka raketa na crnomorsku luku menja računicu u Vojvodini." — poljoprivredni analitičar
Stara normalnost se ne vraća
Dok sukob traje, bezbednost plovidbe i pouzdanost izvozne infrastrukture ostaće važni faktori za trgovinu žitaricama i uljaricama, kao i za stabilnost međunarodnog tržišta poljoprivrednih proizvoda. To nije privremeni poremećaj koji će se završiti potpisivanjem mirovnog ugovora — to je strukturna promena načina na koji svet trguje hranom. Srpski poljoprivrednik mora da nauči da živi sa ovom neizvesnošću, jer onaj ko čeka da se „stvari vrate u normalu" čeka nešto što se neće desiti. Crno more više nije ono što je bilo pre februara 2022., a ni berze neće zaboraviti tu lekciju.
Izvor: Agro TV, 28. oktobar 2026.
💬 0 komentara