Ulje od suncokreta koji je otkupljen početkom jeseni već stoji na policama marketa širom Srbije. A poljoprivrednik iz Subotice Marinko Kujundžić krajem oktobra i dalje ne zna koliko mu kilogram tog istog roda vredi. Ovo nije priča o jednom gazdinstvu koje je ostalo bez sreće — ovo je slika stanja u kome se našla cela srpska ratarska proizvodnja, gde onaj koji proizvodi sirovinu stoji na kraju lanca i čeka da mu neko saopšti koliko vredi njegov rad.
Obećanja koja su ostala na papiru
Kujundžić, član Udruženja poljoprivrednih proizvođača Subotice, kaže za agenciju Beta da su proizvođačima obećane dve stvari ove jeseni: konačna cena suncokreta do sredine septembra i isplata državnih subvencija pre početka jesenje setve. Ni jedno ni drugo se nije desilo. Akontna cena od oko četrdeset dinara po kilogramu jedino je što je gazdinstvima stiglo na račun, a novembar je već na vratima.
Ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu Dragan Glamočić sredinom avgusta izjavio je da će konačna cena biti poznata za oko mesec dana, objašnjavajući da na njeno formiranje utiču ponuda i potražnja na tržištima Ukrajine i Rusije. Desetog septembra održan je sastanak u Vladi Srbije sa predstavnicima uljara i poljoprivrednih udruženja, na kojem su uljare najavile da će u narednim danima saopštiti konačne otkupne cene, koje bi trebalo da budu značajno više od akontnih. Od tih „narednih dana" prošlo je više od mesec i po.
Tu prestaje priča o komunikaciji i počinje priča o odnosu snaga. Ko ima sirovinu, a čeka cenu — taj nema pregovaračku poziciju. Ko sirovinu već preradi i stavi na policu — taj je već realizovao vrednost.
„Došli smo do novembra i verovatno se od našeg suncokreta već pravi ulje koje je na rafovima, a mi konačnu cenu još ne znamo." — Marinko Kujundžić, poljoprivrednik iz Subotice
Brojke koje se ne slažu sa troškovima
Nezvanične informacije ukazuju na to da konačna cena neće preći pedeset pet dinara po kilogramu. Kompanija Gebi je kao konačnu cenu ponudila četrdeset osam dinara. Da li je to malo ili mnogo — zavisi od koje strane računa gledate. Kujundžić kaže da je pre dve godine cena bila šezdeset dinara, a da je cenu od četrdeset osam dinara imao pre deset godina. Razlika je u tome što su troškovi proizvodnje od tada porasli više od dva puta — veštačko đubrivo, hemija i nafta nisu ono što su bili 2016. godine.
A onda je stigla i suša. I grad. Prinosi suncokreta na području Subotice uglavnom su prepolovljeni u odnosu na višegodišnji prosek. Kujundžić je sa svojih hektara imao jedna i osamdeset tona po hektaru, dok je ranijih godina prosečan rod iznosio od tri do tri i po tone. Manje robe, niža cena, veći troškovi — to je matematika koja ne ide u korist proizvođača.
Otkupna cena je niska u odnosu na značajno povećane troškove proizvodnje, a prinosi su dodatno umanjeni vremenskim nepogodama. Kad saberete ta dva faktora, dobijete gazdinstvo koje jedva prelazi crvenu liniju rentabilnosti.
„Pre dve godine imali smo cenu od 60 dinara. Cenu od 48 dinara imali smo pre deset godina, a znamo koliko su tada koštali veštačko đubrivo, hemija i nafta. Troškovi proizvodnje porasli su više od dva puta." — Marinko Kujundžić, poljoprivrednik iz Subotice
Ovo je trenutak u kome treba zastati i razmisliti šta znači pedeset pet dinara kao gornja granica. Znači da država i uljare pregovaraju o tome da li će proizvođaču koji je prepolovio prinos i udvostručio troškove platiti sedam dinara više od akontne cene. Sedam dinara. Na količini koja je upola manja od očekivane. To nije pregovor — to je milostinja pretvorena u poslovni model.
Setva na mrtvačkoj strani
Ono što sledi je još gore. Jesenja setva je već u toku, a novca nema. Kujundžić upozorava da su nepovoljni uslovi poslovanja i nedostatak novca direktno uticali na pripremu setvenih površina. Deo poljoprivrednika nije adekvatno obradio zemljište. Neki su smanjili količinu mineralnog đubriva, a neki su ga u potpunosti izostavili. Pojedini su sejali nedeklarisano seme sa sopstvenih gazdinstava, što je rizik koji se ne bi preuzimao da je izbor bio drugačiji.
„Ljudi finansijski nisu mogli da izguraju jesenju setvu. Možemo očekivati jednu siromašnu setvu." — Marinko Kujundžić, poljoprivrednik iz Subotice
Siromašna setva znači manje đubriva, slabije obrađeno zemljište, seme nepoznatog porekla. To znači niže prinose sledeće godine. To znači manje novca sledeće jeseni. To znači još siromašnija setva posle toga. Krug se zatvara sam od sebe, bez ikakve spoljašnje pomoći.
Ako ste nekad gledali kako izgleda spirala koja ide nadole, ovo je to. Ne treba vam kriza u nekoj budućoj godini — krug se gradi sada, izborom koji poljoprivrednik ne donosi iz neznanja, nego iz nužde. Nedeklarisano seme nije inovacija, to je očaj.
Sistem koji jede svoje korene
Ovo što se dešava sa suncokretom nije izolovan slučaj — to je simptom. Kašnjenje otkupnih cena i subvencija postalo je praksa, a ne izuzetak. Proizvođač uđe u proizvodnu godinu sa nepoznanicom, izađe iz nje sa istom nepoznanicom, i negde između treba da finansira sledeću. Bankarski krediti su tu, naravno, ali kamate jedu ono što je ostalo od marže. Subvencije koje treba da budu poticaj pretvaraju se u preživljavanje — i to kašnjeno preživljavanje.
Uljaras sa strane, njima je možda lakše. Kupili su sirovinu po akontnoj ceni, preradili je, stavili ulje na police. Vrednost je već realizovana. Proizvođač, međutim, stoji sa praznim džakovima i čeka da mu neko kaže koliko vredi ono što je proizveo pre dva meseca. Asimetrija u odnosu snaga je ovde toliko očigledna da ne zahteva posebnu analizu — dovoljno je pogledati ko čeka i ko ne čeka.
Glamočićev argument o uticaju ukrajinskog i ruskog tržišta na formiranje cene jeste realan — suncokret je globalna roba i srpska cena ne nastaje u vakuumu. Ali to ne objašnjava zašto proizvođač dva meseca ne zna konačnu cenu. Formiranje cene na svetskom tržištu se ne dešava mesecima — dešava se svakog dana. Ako uljara zna koliko joj košta sirovina za prerađivački proces koji je već u toku, onda zna i cenu. Pitanje je samo kada će je saopštiti.
Kujundžić je jasan šta je rešenje: redovna i adekvatna državna podrška, ulaganja u navodnjavanje i zaštitne zelene pojaseve. Bez toga, kaže, proizvodnja nije održiva. Suša koja je prepolovila prinose u Subotici nije bila iznenađenje — to je treći ili četvrti put u poslednjih nekoliko godina da vremenske nepogode ruše prinose na severu Bačke. Navodnjavanje nije luksuz, to je infrastruktura bez koje ratarska proizvodnja u Srbiji postaje kocka sa vremenom.
„Ili će se nešto uraditi po pitanju redovne podrške poljoprivrednoj proizvodnji, uz obezbeđivanje navodnjavanja i ozelenjivanje područja i šumskih pojaseva, ili će nam poljoprivreda umreti." — Marinko Kujundžić, poljoprivrednik iz Subotice
Cega na kraju
Kad proizvođač suncokreta iz Subotice kaže da mu je prinos pao sa tri i po tone na manje od dve, kad kaže da cena koju mu nude ne pokriva ni troškove od pre deset godina, a kamoli današnje — to nije žalba. To je računica. I ta računica kaže da sistem koji proizvođaču daje akontnu cenu od četrdeset dinara, a ulje od tog suncokreta već prodaje u marketima, nije sistem koji radi za onoga koji proizvodi. To je sistem koji radi na račun onoga koji proizvodi. I dok god se to ne promeni, svaka jesenja setva će biti siromašnija od prethodne.
Izvor: Biznis.rs, 28. oktobar 2026.
💬 0 comments