Otvorite registar zadruga u Srbiji i videćete impozantan broj. Hiljadu sto novoosnovanih zadruga između 2017. i 2021. godine. Dvesta sedam njih dobilo je 2,2 milijarde dinara bespovratne pomoći kroz program „500 zadruga u 500 sela". Brojke izgledaju kao preporod zadrugarstva. Ali pitajte se jednu stvar koju niko iz ministarstva ne pita: koliko od tih hiljadu sto zadruga danas stvarno posluje? Koliko njih svom članu obezbeđuje otkup, naplatu i razlog da ujutro ustane i ode na njivu? To je pitanje na koje nemamo odgovor. A on je važniji od svih registrovanih brojeva.
Duh iz devedesetih i povratak poverenja
Srpski seljak ima dugoročno sećanje na zadrugarstvo — i to loše sećanje. Raspad starih zadruga u devedesetima nije bio administrativni proces. Bio je raspad poverenja. Imovina, zemljište, pogoni — sve je to rasprodato preko noći, a ljudi su ostali sa praznim rukama i punim ustima obećanja. Posle toga, dve decenije se o zadrugama u selu pričalo kao o šali u lošem ukusu.
Program „500 zadruga u 500 sela" je, treba priznati, nešto promenio. Da se posle decenije skepse uopšte pričalo o udruživanju kao ozbiljnoj opciji — to je već bio uspeh. Početno ulaganje je vratilo deo poverenja. Ali poverenje bez posla traje kratko. Finansiranje, upravljanje, zadružna imovina, pristup tržištu — sve je to ostalo tamo gde je i bilo pre programa. A tamo gde nije bilo posla, poverenje se povuklo brže nego što je došlo.
Gde udruživanje zaista donosi novac
Razgovarajte sa bilo kojim proizvođačom pred setvu. Nabavka semena, đubriva i sredstava za zaštitu bilja pojedinačno je skuplja nego kad se deset ili dvadeset gazdinstava dogovori i ugovori veće količine. Razlika u ceni nije simbolična — može da bude razlika između profita i gubitka na hektaru. Isto važi za mehanizaciju. Skup kombajn koji jedno gazdinstvo koristi dvadeset dana godišnje nema smisla kupiti sam. Zajednička je logika jedina koja funkcioniše na malim parcelama koje dominiraju srpskim selom.
Na drugom kraju ciklusa čeka prodaja. I tu je stvar još oštrija. Individualni proizvođač koji u oktobru donese deset tona jabuka na pijacu je pod pritiskom — mora da proda danas, jer sutra mu propada. Zadruga sa skladištem i hladnjačom može da planira prodaju, da čeka bolju cenu, da pregovara sa kupcem sa pozicije količine, a ne sa pozicije hitnosti. To nije teorija. To je elementarna ekonomija koju svako ko je ikada prodao rod zna na svojoj koži.
Ali zajednički nastup zahteva dogovor o kvalitetu, rokovima isporuke i načinu obračuna. Poverenje se održava jasnim pravilima i dostupnim podacima o poslovanju. A poverenje je, kako svi znamo, najskuplja i najkrhkija roba u srpskom selu. Jedan neobračunat dinar, jedna isporučena sirovina koja nije plaćena na vreme — i zadruga gubi člana koji odlazi i prodaje na stranu.
Vrednost zadruge ne meri se brojem članova ni datumom registracije. Presudno je da li zadrugarima obezbeđuje posao, pouzdan otkup i naplatu proizvoda. — Branislav Gulan, analitičar i publicista
Od sirovine do gotovog proizvoda — primer koji vredi
Pravi razvojni skok nije u zajedničkoj nabavci ni u zajedničkoj prodaji sirovine. Pravi skok je u preradi. Kad poljoprivredni proizvod ne mora da napusti selo kao sirovina — kad se deo dodate vrednosti zadrži tamo gde je i proizveden — to menja računicu celog lokalnog sistema. Mali pogoni za preradu mleka, voća, povrća ili mesa otvaraju radna mesta ne samo za proizvođače nego i za tehnologe, veterinare, agronome.
Tu se nameće primer koji vredi ispričati. Zadruga „Mrkšićevi salaši" iz Srpskog Itebeja radi sa više od dvadeset zadrugara, oko trista deset kooperanata i preko trista trideset zaposlenih. Ova zadruga nije samo otkupna stanica — ona je deo prihoda porodica koje žive u tom mestu. Kad proizvodnja, prerada i prodaja funkcionišu zajedno, selo dobija razlog da zadrži ljude. A zadržati ljude na selu je danas, u Srbiji, pitanje od koga zavisi da li će uopšte imati ko da proizvodi hranu za ovu državu.
Ali oprema sama po sebi ne rešava ništa. Pogon za preradu mora da počiva na raspoloživim količinama sirovine, realnim troškovima i poznatim kupcima. Kupiš industrijsku liniju, a nemaš dovoljno mleka da je puniš — imaš dug, nemaš posao.
Sama kupovina opreme ne garantuje uspeh. Osnivanje pogona za preradu mora da bude zasnovano na raspoloživim količinama sirovine, troškovima poslovanja i poznatim kupcima. — iz analize Branislava Gulana
Šta koči napredak — imovina, kapital i ljudi
Nerešena imovinska pitanja su kamen o vratu mnogih zadruga. Decenijama pokušavaju da dokažu prava na zemljište i imovinu koja je tokom različitih reorganizacija prebačena u druga preduzeća. Dok traju ti postupci, nema planiranja, nema ulaganja, nema bankovnog kredita. Zadruga koja ne zna šta je njeno ne može da gradi ništa dugoročno.
Istovremeno, obrtna sredstva su krvotok. Zadruga mora da na vreme plati proizvođače, da finansira proizvodnju, da ima dugoročne izvore za skladišta, preradu i opremu. Otežan pristup kreditima direktno se prevodi u nemogućnost da se članovima pruži usluga zbog koje su se i udružili. U zadružnim savezima se već duže predlaže fond za razvoj zadrugarstva i povoljnije kreditiranje — model u kojem bi vraćena sredstva ponovo išla u zadruge, uz kontrolu i praćenje rezultata. To nije raketa-nauka. To je mehanizam koji u mnogim evropskim zemljama postoji decenijama.
I još nešto što se često zaboravlja. Zadrugama trebaju ljudi koji poznaju proizvodnju, finansije, tržište i propise. Agronomi, veterinari i prehrambeni tehnolozi unapređuju kvalitet i produktivnost. Stručnjaci za prodaju i upravljanje pretvaraju proizvodnju u prihod. Saradnja sa fakultetima, institutima i savetodavnim službama ne sme da bude prigodna afera povodom neke donacije — mora da bude deo redovnog poslovanja. Naučna dostignuća imaju smisla tek kad se primene na njivi, u zasadu, u staji i u pogonu.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Gulanova analiza dira u srž problema: mi znamo da osnujemo zadrugu, ali ne znamo — ili nećemo — da je održimo. Podsticaji koji traju jedan ciklus programa i onda nestanu ne prave sistem. Oni prave talas. A talas se povuče. Od hiljadu sto novoosnovanih zadruga, koliko je danas živo i koliko stvarno posluje? To je pitanje na koje niko ne daje odgovor.
Povezivanje samih zadruga je sledeći logičan korak koji u Srbiji jedva da postoji. Specijalizovane zadruge mogu zajednički da organizuju preradu, nabavku, distribuciju i izvoz. To stvara prostor za poslove koje pojedinačna mala zadruga ne može samostalno da finansira. Umesto toga, imamo desetine malih zadruga koje se bore same, svaka sa svojim skladištem, svojim kreditom, svojim pokušajem da nađe kupca. To je rasipanje kapitala i ljudi.
Podrška zadrugarstvu mora da prestane da bude politička parola i da postane institucionalni okvir. Fond za razvoj, povoljni krediti, rešena imovinska pitanja, stručni kadrovi, povezivanje zadruga — to su elementi bez kojih svaki novi program podsticaja samo ponavlja isti ciklus: osnivanje, euforija, gašenje.
Zadruga koja ne daje posao i naplatu svojim članovima nije zadruga — jeste registarski broj. A registarski brojevi ne hrane ni porodice ni državu. Dok god merimo uspeh zadrugarstva brojem osnivanja, a ne brojem onih koji su preživeli pet godina na tržištu, okrećemo se leđima od problema. A taj problem, dragi čitaoci, neće nestati sam od sebe.
Izvor: AgroSmart, 28. oktobar 2026.
💬 0 komentara