Njive u Bačkoj i Severnom Banatu stoje gole i suve pred sam kraj oktobra, a ratari samo gledaju u nebo i čekaju. Setva pšenice, koja je trebalo da bude završena do Sv. Dimitrija, pomera se nedeljama unapred — pojedina gazdinstva već najavljuju da će usev zasejati i do polovine decembra. U pitanju nije kašnjenje iz nehata, nego prinudni ček da priroda konačno odradi svoje.
Suša koja ne prašta
Ova jesen u Vojvodini ne liči na ništa što ratari pamte iz prethodnih nekoliko sezona. Padavine su izostale u ključnom periodu pripreme zemljišta, a optimalni rokovi za setvu pšenice su na izmaku ili su već prošli. Prema anketi koju je sproveo Agroservis, pšenicu je do sada zasejao mali broj gazdinstava — uglavnom veliki proizvođači sa snažnom mehanizacijom koji mogu da se uhvate u koštac sa tvrdim, suvim zemljištem. Za mala i srednja gazdinstva, međutim, nema žurbe jer nema ni uslova.
Problematika je slojevita. Na površini je puka nestašica vlage, ali ispod te površine krije se čitav lanac komplikacija koje će se osetiti kroz celu narednu sezonu. Zemljište bez vlage ne dozvoljava setvu, a svaki dan kašnjenja znači manji potencijal prinosa u jesen koja sledi.
Seme druge reprodukcije umesto sertifikata
Jedna od najvećih briga ovog jesenjeg ciklusa tiče se kvaliteta semenskog materijala. U setvi koja je do sada obavljena dominira seme druge reprodukcije i proverene sorte, dok je sertifikovano seme slabo zastupljeno. Ovo nije iznenađenje kada se zna da su mnogi proizvođači pod finansijskim pritiskom, ali jeste razlog za zabrinutost kada se zna šta druga reprodukcija nosi sa sobom — neujednačenost, niži prinos i veća osetljivost na bolesti.
Domaće sorte, uprkos visokom kvalitetu koji su pokazale u prethodnim sezonama, mogle bi ove jeseni da budu zastupljene u malom obimu. Razlog je jednostavan: bez sertifikovanog semena teško je govoriti o sortnoj čistoti, a bez nje nema ni pravog prinosa. Ovo je posebno bolno zato što su srpski selekcionari u poslednjih nekoliko godina izbacili sorte koje ravnopravno konkurišu evropskim — a sada ih sama suša gura u zapećak.
Kada ratari nemaju vremena ni novca za sertifikovano seme, to je znak da sistem ne radi. Suša je samo okidač — pravi problem je u tome što proizvođač nema sigurnu otkupnu cenu koja bi mu dala prostor da uloži u kvalitetan sadni materijal. — predstavnik Agroservisa
Ko je kriv za ovu situaciju? Suša, kažeće neki. Ali suša je samo prirodna pojava — ono što je čini katastrofom jeste sistem koji ne daje rataru sigurnost da uloži u sertifikovano seme. Kada otkupna cena visi u vazduhu i zavisi od raspoloženja mlinova, proizvođač racionalno bira jeftinije seme druge reprodukcije. To je ekonomika preživljavanja, a ne poljoprivredna strategija.
Uljana repica preskače sezonu
Dok je pšenica glavna briga, tiho i neprimetno izostala je i značajnija setva uljane repice u Bačkoj i delu Banata. Ova kultura, koja u normalnim uslovima donosi odlične rezultate i predstavlja važan izvor prihoda, ove sezone jednostavno nije našla svoje mesto na njivama. Suša je presudila — repica zahteva vlagu pri setvi i nema tolerancije na zasušivanje u kritičnom periodu primanja.
Proizvođači se teško prilagođavaju sušnim uslovima, a ukazuju i na nedostatak stručnih saveta o izboru alternativnih kultura i optimalnim rokovima setve. Ovo je možda i najvažniji detalj cele priče: ratari su prepušteni sami sebi. Savetodavna služba, koja bi trebalo da bude most između nauke i njive, u praksi često ne stiže do onih kojima je najpotrebnija.
Stočari traže alternativu
Stočari su se u većoj meri opredelili za žitarice i krmne kulture, među kojima su raž, ovas, detelina i sudanska trava. Ovo je logičan potez u situaciji kada je proizvodnja stočne hrane pod pritiskom i kada svaki hektar mora da bude funkcionalan. Raž i ovas podnose teže uslove i mogu da se useju i u kasnijim rokovima, što ih čini prirodnim izborom kada pšenica ne može da se zaseje na vreme.
Proizvodnja proteinskog sirka i dalje je retka u srpskoj poljoprivredi, iako je ova kultura pokazala izuzetan potencijal kako u ishrani stoke tako i u popravci strukture zemljišta. Nedostatak otkupnih lanaca i nepoznavanje tehnologije proizvodnje glavni su razlozi zašto proteinski sirak nije zaživeo u meri koja bi bila realna.
Ratari ne traže čuda — traže informaciju. Koja kultura, kad, kako i za koga. Ako to nemate, onda se vrtite u krugu pšenice i kukuruza dok se ne ugušite. — agronom iz Vojvodine
Ovaj citat pogađa suštinu. Srpska poljoprivreda decenijama funkcioniše po inerciji — pšenica, kukuruz, suncokret, i tako u krug. Kada priroda poremeti taj ritam, sistem se lomi jer nema plana B. Proteinski sirak je tu, detelina je tu, postoji čitav spektar kultura koje bi mogle da preuzmu ulogu kada glavne ne uspeju. Ali bez otkupne strukture i bez saveta sa terena, te kulture ostaju na papiru.
Mak kao izlaz
Kao jedna od alternativnih kultura ove sezone izdvaja se mak, za koji postoje pouzdani kupci. Pojedine kompanije planiraju i izvoz maka u Mađarsku, Slovačku i Poljsku, što otvara prostor za proizvođače koji su spremni da izađu iz ustaljenog obrasca. Mak nije nova kultura u srpskoj poljoprivredi, ali je retko viđen u većim razmerama — što govori više o nedostatku hrabrosti i infrastrukture nego o samom agronomskom potencijalu.
Ovo je važno zato što pokazuje da alternativne kulture nisu teorijska mogućnost, nego realan izbor kada se obezbedi otkup. Problem je što takvih primera ima premalo, a sistem podrške je orijentisan na tradicionalne useve. Dok god se subvencije i mere podrške kreiraju isključivo oko pšenice i kukuruza, alternativne kulture će ostati eksperiment entuzijasta.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Suša koja sada paralizuje setvu u Bačkoj i Banatu nije izolovan incident — ona je deo obrasca koji postaje sve izraženiji. Poslednjih nekoliko godina, jesenji rokovi za setvu pšenice se pomeraju zbog vremenskih uslova, a proizvođači su prinuđeni da donose odluke u uslovima koje ne kontrolišu. Kada se tome doda nedostatak sertifikovanog semena, odsustvo stručne podrške i nepostojanje jasnog signala o otkupnim cenama, dobija se slika poljoprivrede koja radi pod konstantnim stresom.
Setva do polovine decembra nije normalna. To je izgovor za niže prinose koji već u startu gube trku sa evropskim konkurencijama. Svaki dan kašnjenja u setvi pšenice nosi sa sobom gubitak prinosa koji se kasnije ne može nadoknaditi nikakvom agrotehnikom. A kada se na to doda seme druge reprodukcije, krug se zatvara — niži prinos, lošiji kvalitet, manja zarada, manje ulaganja sledeće godine.
Očekivati od ratara da u ovakvim uslovima proizvodi konkurentnu robu je isto kao očekivati da trkač pobedi sa vezanim nogama. Treba nam sistem koji prepoznaje problem pre nego što njiva presuši. — poljoprivredni analitičar
Prava mera ovog problema neće se videti u oktobru ni novembru. Videće se u proleće, kada usevi koji su zasejani u neoptimalnim rokovima pokažu svoj pravi potencijal — ili njegovo odsustvo. Do tada, ratari u Bačkoj i Banatu mogu samo da čekaju kišu i nadaju se da kalendar neće biti nemilosrdan koliko izgleda. A kalendar, kako svi znamo, ne čeka nikoga.
Izvor: AgroFin, 27. oktobar 2026.
💬 0 komentara