Ko je prošle sedmice imao prasad za prodaju na pijaci u Vranju, verovatno je otišao kući sa osmehom. Telesna masa od šesnaest do dvadeset pet kilograma tamo je dostigla čak 400 dinara po kilogramu — najviša cena prasadi zabeležena na bilo kojoj stočnoj pijaci u Srbiji od devetnaestog do dvadeset petog oktobra. I to nije izolovan slučaj. Cena prasadi raste na više lokacija širom zemlje, skuplji su i tovljenici, ali pitam se — koliko će taj trend potrajati i šta uopšte znači za proizvođače koji već mesecima kalkulišu sa tankom maržom.
Cena koja ne prati jednu liniju
Podaci koje su prikupili reporteri sajta STIPS za sedmicu iza nas crtaju sliku poljoprivredne Srbije u kojoj cene više ne prate jednu liniju, već se razlikuju od regiona do regiona, ponekad dramatično. Prasad je poskupela u Kragujevcu, Loznici, Čačku, Vranju i u klanicama Šumadijskog i Podrinjskog regiona. Tovne svinje telesne mase od osamdeset do sto dvadeset kilograma takođe beleže rast u više regiona, mada ne svuda. U Srednjobanatskom regionu je zabeležen pad otkupne cene tovljenika sa prethodnih 240 dinara po kilogramu na niži nivo, uz slabiji obim otkupa.
Zašto ovo sada? Broj krmača u Srbiji se sistematski smanjuje godinama, a proizvodnja prasadi prati tu spiralu nadole. Manje krmača znači manje prasadi, a manje prasadi znači — na kraju — manje tovljenika za klanice. Elementarna ekonomija ponude i tražnje koju ni subvencije ni deklaracije nisu uspele da izravnaju. Svinjarski sektor nije monolitan, ali signali dolaze uglavnom odozdo.
Govedarstvo: jedna zemlja, tri različite priče
Dok svinjari beleže rast, govedari gledaju u tabelu i ne znaju da li da se raduju ili brinu. Najveći raspon cena zabeležen je u kategoriji tovne junadi preko 480 kilograma. U klanicama na području Pančeva dominira 410 dinara po kilogramu, uz slabu ponudu i još slabiji otkup — klaničari jedva nalaze stoku, ali je ne kupuju pod svaku cenu. U Srednjobanatskom regionu ista kategorija stoji 430 dinara i tu je situacija stabilna.
Međutim, u Šumadijskom regionu, oko Kragujevca, cena je pala na 470 dinara po kilogramu, sa prosečnom ponudom i otkupom. U Moravičkom regionu tovna junad preko 480 kilograma otkupljuje se za samo 340 dinara — razlika od devedeset dinara u odnosu na Banat je tolika da praktično govori o dva različita tržišta u istoj državi.
Telad simentalske rase drži se nešto stabilnije. U Braničevskom regionu telad do 160 kilograma kreće se od 700 do 900 dinara po kilogramu, sa dominantnih 800 dinara. U Moravičkom regionu muška telad ide za 780, ženska za 750 dinara. Krave za klanje su, očekivano, najjeftinije — 240 dinara u Braničevskom, 300 u Moravičkom regionu. Tovni bikovi SM rase preko 500 kilograma u Nišavskom regionu drže 480 dinara, a u Moravičkom dostižu 500 dinara po kilogramu.
Razlika od sto pedeset dinara po kilogramu između Vranja i Čačka za istu kategoriju prasadi nije tržište — to je haos koji proizvođačima otežava bilo kakvu ozbiljnu kalkulaciju. — iz pregleda STIPS reportera
Svinjari konačno dišu — ali ne svuda
Vraćamo se na prasad, jer tu je priča najdinamičnija. Na pijaci u Kragujevcu ponuđeno je oko tristo grla telesne mase od šesnaest do dvadeset pet kilograma, a dominantna cena je porasla na 350 dinara po kilogramu. Tovne svinje od osamdeset do sto dvadeset kilograma u Kragujevcu idu za 210 dinara. U klanicama Šumadijskog regiona prasad iste kategorije otkupljuje se za 330 dinara, tovne svinje za 210, a krmače za klanje za samo 150 dinara po kilogramu — što jasno pokazuje da klaničari ne vide vrednost u krmačama koje završavaju na liniji klanja umesto u remontnom stadu.
U Podrinju, u klanicama oko Loznice, prasad od šesnaest do dvadeset pet kilograma dostigla je 380 dinara, a tovljenici 240 dinara po kilogramu. U Pčinjskom regionu tovljenici idu za istih 240 dinara. Na pijaci u Čačku obe kategorije prasadi su poskupele — grla do petnaest kilograma za 350 dinara, a grla od šesnaest do dvadeset pet kilograma za 320 dinara po kilogramu. U Južnobanatskom regionu tovljenici su poskupeli na 220 dinara, sa prosečnom ponudom i prosečnim otkupom.
Jedino mesto gde se cena tovnih svinja kretala se nadole je Srednjobanatski region, gde je prethodne sedmice dominiralo 240 dinara po kilogramu, uz prosečnu ponudu i slabiji otkup. To je važan podatak jer pokazuje da rast nije uniforman i da pojedini klaničari još uvek biraju pažljivo šta i koliko kupuju. Neće svako platiti više samo zato što je neko drugi ponudio više — neki još čekaju da se tržište ohladi.
Ovce i jagnjad: mešoviti signali sa pijaca
Na pijaci u Vranju ovce su poskupele na 240 dinara po kilogramu, dok je jarad pojeftinela na 400 dinara. U Loznici i ostatku Podrinjskog regiona jagnjad je poskupela na 480 dinara, uz dobru ponudu i prosečan otkup — ima mesa, ali i tražnje. U Kragujevcu ovce su pale na 170 dinara, jagnjad stoji 550 dinara, a dviske 200 dinara po kilogramu. U klanicama Šumadijskog regiona ovce su pale na 180 dinara. U Čačku cene jagnjadi, dviski i ovaca ostale su nepromenjene u odnosu na prethodnu sedmicu — jagnjad 500 dinara po kilogramu.
Kada ovca u Kragujevcu vredi 170 dinara po kilogramu, a u Vranju 240, onda proizvođač koji je pedeset kilometara bliži Kragujevcu gubi sedamdeset dinara po kilogramu samo zbog adrese pijace. — iz pregleda STIPS reportera
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Ovi podaci nisu samo brojevi u tabeli. Za čoveka koji ima trideset krmača i koji svake sedmice vodi dvadesetak prasadi na pijacu, razlika između 320 i 400 dinara po kilogramu je razlika između zarade i gubitka. Ako prase teži dvadeset kilograma i prodaje se za 400 dinara u Vranju, to je osam hiljada dinara po grlu. Isto to prase u Čačku, po 320 dinara, donosi šest hiljada i četiri stotine. Na dvadeset grla to je trideset i dve hiljade dinara razlike — mesečna rata kredita ili kesa stočne hrane.
Problem srpskog stočarstva nije samo u tome što su cene niske. Problem je u tome što su cene nepredvidive i geografski rascepkane na način koji ne prati logiku ni troškova proizvodnje ni logistike. Govedar u Moravičkom regionu koji dobija 340 dinara za tovnu junad dok njegov kolega u Banatu dobija 430, proizvodi istu životinju sa istim inputima — ali na kraju meseca stoji na potpuno drugom mestu. To nije tržište koje nagrađuje efikasnost. To je tržište koje nagrađuje adresu.
Rast cena prasadi je dobar signal za svinjare koji su izdržali. To znači da je ponuda pala dovoljno da cene krenu gore, što je ujedno i potvrda da je otišao deo proizvođača koji nije mogao da izdrži. Svaki rast cene u svinjarstvu poslednjih godina plaćen je odlaskom nekog gazdinstva iz proizvodnje. Radost nije potpuna — jer je do nje došlo stezanjem kaiša, a ne rastom sektora.
Stočna pijaca u Srbiji danas funkcioniše kao mozaik u kom svaka regija priča svoj jezik. Dok neko ne spoji te delove u jednu sliku — bilo kroz funkcionalnu berzu žive stoke, bilo kroz regionalnu ravnotežu otkupnih cena — proizvođač će i dalje morati da pogodi gde će mu se isplatiti da proda ono što je godinama uzgajao. A pogodak, drugari, nije strategija. To je kocka.
Izvor: Agromedia, 28. oktobar 2026.
💬 0 komentara