Kada je neka fabrika starija od same države u kojoj se nalazi, a završi na tenderu kao stečajna masa, teško je ne zapitati se gde smo pogrešili. Šećerana „Dimitrije Tucović" iz Padinske Skele, ponosno nosila ime „prva srpska" — a sada se nudi onome ko da više, sa svim što to reči podrazumevaju. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika objavila je prodaju preduzeća „Prva srpska fabrika šećera Dimitrije Tucović 1898 Beograd" kao pravnog lica, po početnoj ceni od milijardu dinara. Javno nadmetanje zakazano je za 23. novembar, a do tog datuma potencijalni kupci moraju da pređu niz administrativnih prepreka koje same po sebi govore o ozbiljnosti — ili nedostupnosti — ovog tendera.
Fabrika sa imenom iz 1898. godine
Ko je pratio sudbine srpske prehrambene industrije u poslednje dve decenije, zna da ovo nije izolovan slučaj. Šećerana u Padinskoj Skeli nije samo još jedan stečaj — ona je simbol onoga što se dešavalo sa domaćom preradom poljoprivrednih proizvoda od kraja devedesetih pa nadalje. Ceo sektor je decenijama pod pritiskom, a ova fabrika je samo najnoviji primer trenda koji traje.
Počeci ove fabrike vezuju se za Čukaricu i sam kraj devetnaestog veka, kada je „Dimitrije Tucović" dobila svoj istorijski predznak u imenu. Proizvodnja je preseljena u Padinsku Skelu 1983. godine, fabrika je postala samostalno preduzeće 1994, a stečaj je pokrenut 2007. godine. Od tada do danas — gotovo dve decenije — objekti stoje, čekaju i troše vrednost sa svakim danom koji prođe.
Šta se kupuje za milijardu dinara
Ponuda obuhvata sedamdeset dva objekta u kompleksu u Kovilovu, na području Padinske Skele, plus potraživanja stečajnog dužnika i pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta u državnoj svojini. Kompleks se prostire na dvanaest katastarskih parcela, ukupne površine nešto veće od sto jedan hektar. Uz fabričke objekte, obuhvaćeni su industrijska pruga, dimnjak, četiri parkinga i taložna polja.
Početna cena od milijardu dinara zvuči skromno kada se pogleda hektaraža — ali to je samo na papiru. Stvarno pitanje nije koliko košta, nego šta se s tim može uraditi i ko uopšte može da uđe u igru.
Za učešće na nadmetanju predviđen je depozit od 419,6 miliona dinara. Prodajna dokumentacija košta milion dinara plus PDV. Rok za otkup dokumentacije je 13. novembar, za obezbeđivanje depozita ili odgovarajuće bankarske garancije 16. novembar, a za podnošenje prijave 19. novembar. Ko ne ispoštuje bilo koji od ovih rokova — ispada iz igre pre nego što je u nju ušao.
„Kada na tender uđete sa depozitom od preko četiristo miliona dinara i dokumentacijom od još milion plus PDV, jasno je da se ne obraćate malim igračima. Ovo je teren za strateške investitore — ili za one koji vide vrednost u zemljištu, a ne u proizvodnji šećera." — procena iz sektora agroekonomije
I tu dolazimo do suštine. Ko ima četiristo dvadeset miliona dinara za depozit i još milion za papire? To nisu poljoprivrednici, to nisu zadruge, to nisu ni srednji preduzetnici u agraru. To su ili veliki industrijski igrači ili investitori koji gledaju katastarske parcele, a ne šećernu repu.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Ovde treba stati i razmisliti šta se zapravo prodaje. Da li se prodaje šećerana — ili se prodaje sto jedan hektar zemljišta sa infrastrukturom u blizini Beograda? Odgovor na to pitanje menja sve. Ako kupac vidi priliku za obnovu proizvodnje šećera, to je jedna priča — i to priča koja zahteva ozbiljnu analizu tržišta, obezbeđenje sirovine od lokalnih proizvođača šećerne repe i investicije u tehnologiju koje verovatno prelaze višestruko početnu cenu. Ako kupac vidi građevinsko zemljište blizu Beograda sa industrijskom infrastrukturom, to je sasvim druga priča — i ona, iskreno, izgleda verovatnije.
Srpska šećerna industrija prošla je kroz težak period. Fabrike su zatvarane, proizvodnja je padala, a proizvođači šećerne repe ostajali su bez otkupa. Svaki put kada se gasi kapacitet za preradu, gubi se i lanac vrednosti koji drži proizvođače u proizvodnji. Bez fabrike šećera u regionu, poljoprivrednici koji gaje repu moraju da traže alternativu — a alternative su često manje isplative ili podrazumevaju transport do udaljenijih mesta prerade, što jede maržu koja je i ovako tanka.
„Pitanje nije da li će neko kupiti ovu fabriku. Pitanje je da li će je kupiti neko ko želi da pravi šećer — ili neko ko želi hektare blizu Beograda. Ta dva kupca nemaju ništa zajedničko, osim što oba imaju novac." — iz analize agroekonomskih trendova
I to je tačka u kojoj prestajem da budem neutralan posmatrač. Jer ovo nije samo biznis — ovo je pitanje strukture srpske poljoprivrede. Svaka fabrika koja se pretvori u logistički centar ili stambeni kompleks je jedna karika manje u lancu koji bi trebalo da povezuje polje i policu. A taj lanac je u Srbiji već prekratak.
Tradicija koja postaje teret
Treba imati na umu i širu sliku. „Dimitrije Tucović" nije prva ni jedina šećerana koja je završila u stečaju u Srbiji. Evropske subvencije za šećer su se menjale, tržište je liberalizovano, a domaće fabrike su teško konkurentne bez ozbiljnih investicija u modernizaciju. Kada fabrika stoji u stečaju skoro dvadeset godina, oprema se ne obnavlja — ona propada. Svako ko bi danas želeo da pokrene proizvodnju u ovom kompleksu suočio bi se sa troškovima koji verovatno prevazilaze vrednost same kupovine.
S druge strane, sto jedan hektar u Kovilovu, sa industrijskom prugom, parking prostorima i postojećim objektima, predstavlja ozbiljan građevinski potencijal. U blizini Beograda, sa dobrom infrastrukturom, to je lokacija koja može privući logističke centre, proizvodne hale ili čak stambeno-poslovne komplekse — zavisno od urbanističkih planova. I upravo tu leži suštinska napetost: da li će ovaj tender rezultovati obnovom poljoprivredne prerade ili pretvaranjem još jednog poljoprivrednog kompleksa u građevinsko zemljište.
„Srpska poljoprivreda gubi kapacitete prerade brže nego što ih gradi. Svaka fabrika koja postaje logistički centar je jedan lanac manje u sistemu koji bi trebalo da povezuje polje i policu." — iz komentara agrarne politike
Kraj jedne ere ili početak nečeg novog
Tender je zakazan, rokovi su jasni, a milijardu dinara nije novac koji se lako nalazi. Ono što ostaje neizvesno jeste identitet kupca i njegova namera. Ako u Padinsku Skelu dođe investitor sa vizijom obnove šećerne industrije, to bi moglo da oživi proizvodnju šećerne repe u okolini i da vrati deo lanca vrednosti koji je izgubljen. Ako dođe investitor kome su hektari važniji od repe — a to je realniji scenario — Srbija gubi još jednu šansu da zadrži preradu u svojim rukama. I teško je reći šta je gore: gubitak fabrike ili činjenica da je niko nije ni pokušao da spasi pre nego što je stečaj postao jedino rešenje.
Kao neko ko prati agrar u ovoj zemlji decenijama, video sam previše fabrika koje su završile kao magacin, kao parking, kao ruševina sa natpisom koji više niko ne čita. „Dimitrije Tucović" ima šansu da bude drugačija priča — ali samo ako se nađe kupac kome je šećer važniji od betona. Ako se to ne desi, sto dvadeset godina tradicije završiće kao fusnota u nekom urbanističkom planu, a proizvođači šećerne repe u ovom delu Srbije dobijaće još jedan razlog da se preorijentišu. I to je cena koja se ne meri u dinarima.
Izvor: AgroSmart, 29. oktobar 2026.
💬 0 comments