Kada udruženje koje se zove „Inicijativa za opstanak poljoprivrednika Srbije" kaže da država ne zna ni koliko ima gazdinstava ni koliko ima stoke — to nije politički performans. To je dijagnoza sistema koji je godinama funkcionalno slep u odnosu na sopstvenu bazu. Predsednik tog udruženja Goran Filipović je dvadeset devetog oktobra, sa minimalnom pompom i maksimalnom direktnošću, stavio pred novu vladu niz zahteva koji bi u normalnoj državi bili osnovne funkcije ministarstva, a kod nas predstavljaju revolucionarne predloge.
Zašto baš sada
Srbija ulazi u sastav nove vlade u trenutku kada je poverenje između poljoprivrednika i državnih institucija na istorijskom minimumu. Subvencije kasne, konkursi se otvaraju i zatvaraju po pravilima koja niko ne razume do kraja, a katastar zemljišta je tamo gde je bio pre tri decenije — u haosu. Inicijativa za opstanak poljoprivrednika je udruženje koje okuplja proizvođače koji su umorni od toga da im se obećanja servira u predizbornim kampanjama, a gasi u svakodnevnoj birokratiji. Njihov zahtev nije radikalan — radikalan je to što uopšte mora da se traži.
Šta tačno traže
Filipović je za Betu rekao da od nove vlade očekuju da utvrdi tačan broj registrovanih gazdinstava i broj stoke. Zvuči neverovatno da ovo već nije poznato, ali u srpskoj agrarnoj stvarnosti — nije. Registar poljoprivrednih gazdinstava se godinama ažurira zakržljalo, broj grla u stoci varira zavisno od toga koga pitate, a subvencije se isplaćuju na osnovu podataka čija tačnost niko ne garantuje. Ako ne znate koliko imate proizvođača i koliko imaju stoke, kako planirate budžet za podršku?
„Nadamo se i isplatama subvencija u skladu sa postojećom regulativom i na vreme." — Goran Filipović, predsednik Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije
Filipović je zatim prešao na katastar. Država mora da sredi katastar vlasnika zemljišta — ovo je zahtev koji ponavlja svako ko se bavi zemljom u ovoj zemlji, i koji svaka vlada ignorise sa istom upornošću. Bez čistog katastra nema ni pravednih subvencija ni sigurnih investicija. Ko ne zna čije je zemljište, ne može da subvencionira onoga ko na njemu radi.
Standardizacija poljoprivrednih proizvoda — mleka, mesa, žitarica i ostalog — je sledeći segment. Ovo znači da država konačno mora da usvoji jasne standarde kvaliteta i porekla, kako bi domaći proizvođač imao šansu na tržištu gde se sa njim takmiče proizvodi nepoznatog porekla i sumnjivog kvaliteta. Bez standardizacije, srpski poljoprivrednik je u poziciji čoveka koji trči maraton sa vezanim nogama, dok drugi imaju bicikl.
Zaustaviti konkurse, kazniti zloupotrebe
Najžešći zahtev Inicijative tiče se konkursa za mehanizaciju. Oni traže da se stopiraju svi nacionalni, pokrajinski i lokalni konkursi za kupovinu mehanizacije i druge investicije — i to zbog „ozbiljnih zloupotreba". Ovo je potez koji će izazvati otpor, jer konkursi za traktore i opremu su postali institucija za sebe, sa nejasnim kriterijumima i još nejasnijom distribucijom sredstava. Ali Filipović i njegovi ljudi su jasni: dokle god se kroz konkurse sipa novac u kanale koje niko ne kontroliše, nema ni pravedne ni pametne agrarne politike.
Očekujemo da rade inspekcije, Komisija za zaštitu konkurencije i druge institucije, nadležne za poljoprivredu. — iz Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije
Pored toga, traže sankcije za zloupotrebu poljoprivrednog zemljišta u javnoj svojini. Ovo je tema koja u Srbiji vuče korene iz devedesetih, kada je državna zemlja deljena bez reda, a danas se obrađuje bez ugovora ili se ne obrađuje uopšte. Ko je uzeo, koliko je uzeo i da li ispunjava uslove — pitanja su na koja niko ne odgovara. Inicijativa kaže da je vreme da se to završi.
Zatim sledi pitanje dugova poljoprivrednika i zakonske regulative o penzijskom i invalidskom osiguranju. Ovo je možda i najteže pitanje, jer poljoprivrednici u Srbiji decenijama žive u sivom režimu — rade puno radno vreme, plaćaju doprinose kad mogu i kad moraju, a penziju dobijaju kao da su radili pola života. Zakon to ne rešava, a izmene koje bi mogle da pomognu stoje na čekanju godinama.
Mala gazdinstva i poreski novac
Inicijativa je posebno istakla da ni oni ni država do sada nisu imali sluha za ideju da se mala gazdinstva stave u privilegovan položaj po pitanju subvencionisanja. Ovo je suštinski problem srpskog sela — sistem subvencija godinama radi po logici „ko ima više, dobija više", što velike proizvođače čini još većim, a male gura u nestanak. A mala gazdinstva su kičma ruralnog Srbije. Kada oni nestanu, nestaje selo, a sa njim i sve ono što država voli da prikazuje na turističkim prospektima.
Inicijativa traži i sankcije za poljoprivrednike koji zloupotrebljavaju novac poreskih obveznika, kao i za nadležne u institucijama koje to omogućavaju — uključujući, kako navode, i mogućnost retroaktivnog kažnjavanja. Ovo je hrabar potez, jer znači da niko nije iznad zakona, ni poljoprivrednik koji uzima subvenciju za stoku koju nema, ni činovnik koji to odobrava.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Ono što Inicijativa za opstanak poljoprivrednika traži nije ni levo ni desno — to je osnova. Tačan broj gazdinstava i stoke je preduslov za bilo kakvo planiranje. Čist katastar je preduslov za bilo kakvu investiciju. Standardizacija proizvoda je preduslov za bilo kakvo tržište. Funkcionalne inspekcije su preduslov za bilo kakvu pravdu. A pravedne subvencije su preduslov za opstanak sela. Sve ostalo je priča za budžet koji ne stiže do onih koji ga zaslužuju.
Problem je u tome što svaka nova vlada u Srbiji nasleđuje isti sistemski haos i obično bira da ga ne dira, jer je lakše podeliti nove subvencije nego srediti stare greške. Inicijativa sada stavlja lopticu na teren nove vlade — hoće li je pokupiti ili će je gurnuti pod tepih kao sve dosadašnje, pitanje na koje će teren odgovoriti pre nego ministarstvo.
Nova vlada ima šansu da uradi ono što prethodne nisu — da pogleda u ogledalo i proceni da li vidi poljoprivredu ili samo budžet. Ako vidi samo budžet, sela će nestajati brže nego što se bilo ko usudi da prizna.
Izvor: Biznis.rs, 29. oktobar 2026.
💬 0 komentara