Kada neko na sastanku u selu pomene „bespovratna sredstva", poljoprivrednik obično slegne ramenima. Čuo je to sto puta, a u ruke mu je stiglo retko. Ali projekat konkurentne poljoprivrede Srbije, poznat kao SCAP, nije bio još jedna priča o pomoći koja bi mogla doći. To je bio mehanizam koji je za šest godina progurao kroz sistem više od 1.330 projekata malih proizvođača i skoro četrdeset preduzetnika, zadruga i firmi koje se bave otkupom i preradom — i pri tome razdelio preko trideset miliona evra bespovratne podrške. Bez vraćanja. Bez koske.
Zašto je SCAP drugačiji od svega što smo videli
Projekat je realizovalo Ministarstvo poljoprivrede, ali novac je došao sa strane — Svetska banka je stala iza cele priče. To već samo po sebi menja dinamiku. Kada međunarodni partner drži knjige, teško je sredstva skrenuti u nepostojeće gazdinstvo ili ka izabranom paravozu. Tri javna poziva raspisana su tokom šest godina, i na svakom od njih poljoprivrednici su dobijali priliku koja u domaćoj praksi retko postoji — da ulože samo deset odsto svojih para, a da im država i bankarski sektor pokriju ostatak.
Ako ste pokušali da dobijete kredit za sadnju, opremu ili preradu u poslednjih deset godina, znate koliko je banka oprezna prema poljoprivredi. SCAP je taj zid probio na način koji ranije nije viđen u Srbiji.
Konkretno, prvi put je primenjen model 50:40:10. Polovina investicije išla je iz bespovratne podrške. Četrdeset odsto finansirale su poslovne banke kroz povoljne kredite — u sistem je uključeno devet banaka. I samo deset odsto ostalo je na vratima samog poljoprivrednika. To je onaj deo zbog koga su gazdinstva koja godinama nisu imala pristup kapitalu odjednom našla u igri. Nije im trebalo hipoteka na porodično imanje da bi dobili šansu.
Brojke koje govore više od političkih govora
Najvažnija stvar kod svake podrške nije koliko je novca podeljeno — nego šta je taj novac proizveo. Tu SCAP ima priču koja se može meriti, a ne samo pripovedati.
Podržani poljoprivrednici povećali su produktivnost za 18,85 odsto. Vrednost njihove proizvodnje skočila je za 27,35 odsto. To nisu procene ni ankete — to su izveštajne brojke iz samog projekta, proverljive i potpisane.
Kada poljoprivrednik poveća vrednost proizvodnje za skoro trideset odsto, to ne znači samo više novca na kraju sezone. To znači da je gazdinstvo prešlo iz preživljavanja u razvoj. — predstavnik projekta SCAP
Pored toga, podržani proizvođači su tokom trajanja projekta zaključili 1.724 ugovora sa kupcima. To je ključno, jer srpska poljoprivredna priča decenijama staje na pomenutoj „proizvodnji" — a SCAP je vodio računa i o plasmanu. Nema razvoja ako proizvedeš a ne prodaš. Nema konkurentnosti ako si zarobljen između prekupca i tržišta koje ne poznaješ.
Skoro četrdeset preduzetnika, privrednih društava i zadruga koje su podržane kroz projekat bave se otkupom primarnih poljoprivrednih proizvoda, preradom i plasmanom na tržište. Ovo je deo priče koji se najčešće zaboravlja u agrarnoj politici — podrška otkupnim mestima i preradi. Bez toga su mala gazdinstva osuđena na to da prodaju sirovinu po ceni koju neko drugi određuje, na parkingu ispred silosa, u noći pre nego što se cena obori.
Model koji bi trebalo kopirati
Ono što SCAP čini važnim nije samo zbirka rezultata. To je arhitektura samog pristupa. Model 50:40:10 rešava dva problema odjednom — smanjuje teret poljoprivredniku i uvodi banke u agrarni sektor na način koji im je prihvatljiv. Banka ne rizikuje punih sto odsto, država ne plaća sve, a proizvođač ne mora da zakuči imovinu koju ima na starom očevom imanju da bi dobio šansu.
Devet banaka uključenih u projekat znači devet kanala finansiranja koji su naučili kako da rade sa poljoprivrednicima. To je infrastruktura koja ostaje i nakon što se projekat završi. — predstavnik projekta SCAP
U srpskoj poljoprivredi, glavni problem nije nedostatak znanja ni nedostatak volje. Problem je struktura — previše malih gazdinstava koja nemaju pristup kapitalu, preradi i tržištu. SCAP je pokušao da udari po sve tri tačke istovremeno. Daje novac za investiciju, povezuje proizvođača sa kupcem kroz ugovore i podržava otkupna mesta koja predstavljaju kariku između polja i police u marketu.
To je pristup koji razmišlja o lancu, a ne samo o parčetu. I upravo je to ono što naša agrarna politika tradicionalno ne ume — da vidi celinu.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Rezultati SCAP-a treba da budu udžbenik kako se radi podrška poljoprivredi u Srbiji. Ne kroz jednokratne subvencije po hektaru koje održavaju status quo, već kroz investicije koje menjaju strukturu proizvodnje. Povećanje produktivnosti od skoro devetnaest odsto i vrednosti proizvodnje od preko dvadeset sedam odsto ne dobijaju se tako što podelite novac i čekate. To dobijate tako što pratite gde novac ide, šta se s njim radi i da li se rezultat meri.
Ipak, treba biti jasan. Trideset miliona evra za šest godina i preko 1.330 projekata znači prosečno oko dvadeset dve hiljade evra po projektu bespovratnog dela. To je ozbiljna pomoć, ali nije iznos koji transformiše celu srpsku poljoprivredu. SCAP je pokazao da model radi, da su poljoprivrednici spremni da ga prihvate i da banke mogu da budu partneri. Pitanje je sada da li će Ministarstvo poljoprivrede ovaj pristup ugraditi u redovne programe podrške — ili će SCAP ostati usamljeni primer dobre prakse, lepa priča za prezentaciju i ništa više.
Model 50:40:10 je dokazao da se poljoprivredniku može verovati sa kapitalom kada mu se da šansa, a ne samo subvencija koja nestane na kraju sezone. — predstavnik projekta SCAP
Srpska poljoprivreda ne čeka nedostatak ideja. Čeka odluku da se dobre ideje primene uvek, a ne samo kad neko spolja gleda kako se troši novac. SCAP je pokazao kako to izgleda kada se sistem stvarno pokrene. Ostaje pitanje da li smo spremni da ponavljamo — ili ćemo opet čekati da neko drugi drži knjige da bismo bili pošteni prema sopstvenim gazdinstvima.
Izvor: AgroFin, 29. oktobar 2026.
💬 0 komentara