Banatski ratar koji ove jesenje dane provodi gledajući kako mu kiša odnosi humus koji je decenijama gomilio na svojoj njivi verovatno ne razmišlja o šumovitosti kao apstraktnom statističkom pokazatelju. On razmišlja o tome zašto njegova zemlja nema šta da je zadrži — ni vetar, ni vodu, ni sunce. I tu dolazimo do suštine koja se u javnim diskusijama redovno gubi pod terminima o ekologiji i održivosti. Vojvodina je najmanje pošumljena regija u Evropi, a to nije kuriozitet iz godišnjaka. To je dijagnoza koja se svake sezone potvrđuje na njivama, u kanalima, na prinosima i na košnicama koje nemaju gde da traže kasnu pašu.
Šuma kao infrastruktura, ne kao ukras
Pogledajte brojke i recite mi da to ne boli. Nacionalna inventura šuma pokazuje da šumovitost Srbije iznosi blizu četrdeset procenata, dok u Vojvodini ta ista brojka pada na svega oko osam odsto. Razlika od trideset dva procenta nije nešto što se može objasniti razlikom u reljefu ili istorijskim nasleđem, ma koliko to bilo deo priče. To je razlika između kraja gde šuma amortizuje ekstremne vremenske prilike i kraja gde njive stoje gole pred vetrom, suncem i poplavama, bez ikakvog prirodnog štita.
U poljoprivrednoj Vojvodini, gde je svaki hektar obradive zemlje resurs koji se ne troši lako, pošumljavanje se često posmatra kao oduzimanje obradive površine. Razumem tu logiku — kad imate crnice koje vrede zlata, teško je odreći se dela za nešto što donosi korist za deset ili dvadeset godina. Ali to je kratkovidna računica koja nas košta svake sezone. Vetrozaštitni pojasevi, pojedinačni zasadi i obnovljeni šumski ekosistemi ne stoje naspram poljoprivrede — oni stoje uz nju. Bez njih, poljoprivreda u niziji gubi oslonac svake godine kad se pojavi sušni talas ili kad prolećni vetrovi oduvaju sadnice pre nego što su se uopšte uhvatile.
„Potrebno je da imamo multifunkcionalnost — jednu vrstu koja brzo raste, jednu koja ima skupo drvo, jedno medonosno. Podizanjem drveća u Vojvodini, da li su to pojasevi ili šuma, imamo višestruke koristi i omogućavamo razvoj drugih delatnosti." — Saša Orlović, Institut za nizijsko šumarstvo
Šta multifunkcionalnost znači na terenu
Orlovićeva poruka za RTV nosi ključnu reč koja se u srpskoj šumarskoj praksi retko sprovodi dosledno — multifunkcionalnost. To ne znači saditi jednu vrstu i nadati se najboljem, što smo radili decenijama i dobijali monokulture koje su podložne bolestima i štetočinama. To znači planirati zasade tako da istovremeno služe kao vetrobrani, kao izvor drvne mase koja ima tržišnu vrednost, i kao medonosni potencijal za pčelare koji u Vojvodini već decenijama kubure s pašom.
Brzorastuće vrste daju strukturu i zaštitu u prvim godinama, kad je sadnica najugroženija. Vrste sa skupim drvom, poput oraha ili hrasta, vraćaju investiciju na duži rok i stvaraju kapital koji se ne devalvira. Medonosne vrste — bagrem, lipa, kesten — povezuju šumarstvo s pčelarstvom na način koji u Vojvodini još uvek nije sistemski iskorišćen, mada bi to bilo najlogičnije rešenje za obe grane.
Kad se pojasevi jednom podignu, teren se menja na način koji nije moguće postići nikakvim agrotehničkim merama. Pored zaštite useva i pčelinjih paša, Orlović ističe rekreaciju, turizam i biodiverzitet kao kolateralne koristi koje se ne mogu ni izračunati u hektolitrima ni u tonama. U regionu gde selo stari i gde svaki novi razlog da neko dođe, ostane ili uloži vredi kao zlato, šumski pojasevi nisu luksuz. Oni su infrastruktura koja privlači život, a život je upravo ono što Vojvodina gubi brže nego humus sa njiva.
Ali između ideje i sadnice stoji jedan ogroman problem koji Marinković otvara bez ulepšavanja.
Imovinsko-pravni haos i voda koja ne stiže
Marko Marinković, izvršni direktor za šumarstvo, postavlja stvari na mesto kad kaže da je Vojvodina primarno poljoprivredna regija i da se potencijal nalazi u vetrozaštitnim pojasevima. To je realan pristup koji polazi od onoga što imamo, a ne od onoga što bismo želeli da imamo. Ali pre nego što se ijedno stablo posadi, treba rešiti parcele i imovinsko-pravni status. I tu dolazimo do problema koji je veći od svih ostalih zajedno.
U Vojvodini su katastarske parcele često preklapajuće, gde su vetrozaštitni pojasevi iz socijalističkog perioda delimično uništeni, delimično privatizovani, a delimično napušteni. To je prepreka koja se ne rešava uredbom ni ministarskom odlukom. To je proces koji traži godine i koji zahteva političku volju koja traje duže od jednog mandata.
„Pre svega rešiti parcele, imovinsko-pravni status, uraditi analize i onda pristupiti pošumljavanju u skladu sa sadnim materijalom poznatog porekla." — Marko Marinković, izvršni direktor za šumarstvo
Marinković pominje i nešto što se u javnom diskursu retko čuje, a što je ključno za razumevanje cele priče — regulaciju vodnog režima. Institut radi revitalizaciju vlažnih staništa na području Vojvodine, čišćenje kanala, kopanje novih, kako bi se iskoristio potencijal reka. Razlog je prost i logičan: dobar deo vojvođanskih šuma nalazi se u slivovima reka, a bez regulisane vode nema ni zdrave šume ni stabilnog poljoprivrednog zemljišta.
Kanali koji su decenijama neodržavani ne vrše funkciju ni odvodnjavanja ni navodnjavanja. To znači da kad padne poplava, voda ide gde hoće. A kad je suša, nema šta da zadrži vlagu. Upuštanje vode u šumu — kako Marinković kaže — jeste mehanizam koji istovremeno hrani šumski ekosistem i amortizuje poplavne talase. Jednostavna ideja koja zahteva složenu infrastrukturu.
Šta ovo znači za poljoprivrednika i pčelara
Pčelari u Vojvodini znaju bolje nego iko šta znači nedostatak medonosne flore. Bagremova paša, koja je nekada bila osnov prolećne berbe i oslonac cele pčelarske sezone, poslednjih godina varira dramatično. Suše, mraz u cvetanju i krčenje starih pojaseva učinili su svoje. Pčelar koji je pre deset godina vadio dvadesetak kilograma bagremovog meda po košnici danas se raduje i pet. Ako se podizanje novih zasada osmisli sa medonosnim vrstama kao sastavnim delom mešovitih sadnji, pčelarstvo dobija šansu koju trenutno nema. Ali to zahteva koordinaciju između šumarstva, poljoprivrede i pčelarskog sektora koja u Srbiji tradicionalno ne postoji.
Za ratare, vetrozaštitni pojasevi znače manje erozije, stabilnije prinose i manje troškove za prihranu jer se humus ne oduva svakim košavom. Za stočare, pojasevi znače hladovinu i zaklon za stoku u ekstremnim letima kad temperatura pređe četrdeset stepeni i kad stada doslovno peku na suncu. Za lokalne samouprave, znače razvojni potencijal koji ne zahteva fabrički dimnjak, a donosi život u prostor koji ga gubi.
Problem je u tome što se pošumljavanje u Vojvodini radi fragmentarno, projektima koji traju tri godine i nestanu sa budžetom. Nema kontinuiteta, nema monitoringa posađenih zasada, nema odgovornosti za ono što propadne. A propada mnogo — jer se sadi bez analize zemljišta, bez izbora provenijencije i bez plana održavanja u prve tri kritične godine kad je sadnica najugroženija. To je bacanje novca koje bismo nazvali skandalom da se dešava u bilo kojoj drugoj infrastrukturnoj investiciji.
Osam procenata nije statistika — to je poziv na prekrajanje
Vojvodina ne može da postane šumovita preko noći i niko to ne traži. Ali može da prestane da bude najgolišavija regija u Evropi ako konačno shvati da šuma nije suprotnost poljoprivredi — nego njen uslov. Osam procenata šumovitosti nije broj koji se popravlja deklaracijom, strategijom ili političkim obećanjem. To je broj koji se popravlja parcelom po parcelom, pojasevima koji se obnavljaju i vodom koja se vraća tamo gde je priroda prvobitno i namenila. Ko ne razume ovu vezu — razumeće je kad prinosi konačno kažu svoje. A kažu već.
Izvor: AgroFin, 29. oktobar 2026.
💬 0 komentara