Kada akademik uđe u politiku, obično znači jedno od dvoje — ili će se izgubiti u njenim mehanizmima, ili će pokušati da te mehanizme rasvetli naučnom preciznošću. Radomir Saičić, kandidat Studentske liste za poslanika, u intervjuu za NIN najavljuje promene koje na papiru zvuče kao reboot državnog aparata, a za poljoprivredu bi mogle da znače presek sa dosadašnjim haosom u sistemu podsticaja.
Zdrava hrana kao politički minimum
Saičić ne priča o poljoprivredi na način na koji smo navikli od političara. Ne obećava subvencije po grlu, ne nabroja kilograme pšenice i hektare pod suncokretom. Njegova polazna tačka je drugačija i, treba priznati, osvežavajuća: zdrava hrana, čista voda i čist vazduh su zajednički interesi svih građana, nezavisno od toga ko za koga glasa. Ta tri pojma, kaže on, određuju odnos Studentske liste prema poljoprivredi, ekologiji i rudarstvu. Ne kao ideološke parole, nego kao pragmatičan okvir za donošenje odluka.
U srpskoj političkoj praksi, poljoprivreda je decenijama bila teren za predizborna obećanja, sezonske otkupne cene i subvencije koje stižu kasno, nekada uopšte ne stižu, a kada stignu, često završe kod onih koji najglasnije vrište, a najmanje proizvode. Činjenica da neko iz akademskog i studentskog miljea pomiče priču sa „koliko dinara po hektaru" na „kakvu hranu proizvodimo i pod kojim uslovima" jeste pomak, makar za sada samo na nivou deklaracije.
Studentska lista, prema Saičićevim rečima, u svom programu obuhvata probleme poljoprivrede, trgovinskih lanaca i korišćenja strateških sirovina. To su tri teme koje su u srpskoj stvarnosti duboko isprepletane — od otkupne cene mleka koju diktiraju maloprodajni lanci, preko uvoza jeftine sirovine koja guši domaće proizvođače, do pitanja kome pripadaju voda, zemljište i minerali. Ako se ovaj program pretoči u konkretne predloge, mogao bi da dirne živu političku srž srpske agrarne ekonomije.
Prvih trideset i prvih sto dana
Saičić je u intervjuu prilično precizno rasporedio prioritete. Za prvih trideset dana buduće vlade, ako Studentska lista uđe u vlast, ekonomski prioriteti su stabilnost dinara, redovne plate i penzije i pouzdano snabdevanje energijom. Usvajanje budžeta za 2027. godinu najavljeno je uz promenu načina trošenja novca i veću transparentnost. Za poljoprivredu, ovo je ključan detalj — transparentnost budžeta znači da bi se konačno moglo videti kuda tačno odlazi novac iz agrarnog budžeta, koliko stiže do stvarnih proizvođača, a koliko nestaje u administrativnim crnim rupama.
Svi želimo da udišemo čist vazduh, da pijemo bistru vodu i jedemo zdravu hranu: to određuje naš stav prema poljoprivredi, ekologiji i rudarstvu, nezavisno od ideološkog opredeljenja. — Radomir Saičić, akademik i kandidat Studentske liste za poslanika
Za prvih sto dana, najavljeni su preispitivanje javnih projekata, restrukturiranje državnih institucija i preduzeća, promene podsticaja i suzbijanje korupcije. Redosled nije slučajan. Preispitivanje javnih projekata na poljoprivrednom planu moglo bi da obuhvati i navodnjavane sisteme, melioracione kanale i infrastrukturne projekte koji se godinama najavljuju, retko završavaju, a novac teče. Restrukturiranje državnih preduzeća u agrarnom sektoru dira u institucije koje bi trebalo da budu oslonac proizvođačima, a često funkcionišu kao paralelni birokratski univerzumi.
Promena podsticaja je, naravno, fraza koja u srpskoj politici zvuči kao „reforma obrazovanja" — svi je najavljuju, niko je ne sprovodi do kraja. Ali Saičić je bar imenovao problem profesionalizacijom upravljanja državnim preduzećima. U agrarnom sektoru, gde su upravni odbori javnih preduzeća često političke čekaonice, to je tema koja vredi ozbiljne rasprave.
Šta ovo znači za proizvođača na terenu
Hajde da budemo jasni. Studenti i akademici koji ulaze u politiku nose sa sobom jednu prednost koju profesionalni političari odavno nemaju — kredibilitet. Ali nose i jednu manu — iskustvo sa mehanizmima vlasti koji su u Srbiji dizajnirani da progutaju svaku reformu i ispljunu je kao kosmetičku promenu. Pitanje nije da li Saičić i Studentska lista imaju prave ideje, nego da li imaju mašineriju da te ideje odbrane od partijskih aparata, koruptivnih mreža i administrativne tromosti.
Za poljoprivrednika u Vojvodini koji čeka subvencije po hektaru, za stočara u zapadnoj Srbiji koji prodaje mleko ispod cene proizvodnje, za proizvođača voća koji gleda kako turske jabuke stižu na našu tržnicu jeftinije od njegovih — pitanje budžetske transparentnosti nije akademsko. To je pitanje preživljavanja. Ako Studentska lista zaista gura otvoren budžet, poljoprivrednici bi trebalo da to podrže, jer je transparentnost prvi korak ka pravednoj raspodeli. Sve ostalo — od novog sistema podsticaja do reformi trgovinskih lanaca — zavisi od toga da li će taj prvi korak biti napravljen.
Saičić je najavio i reformske propise u oblastima maloprodaje, poreza i bankarskih provizija, kao i uključivanje naučnih radnika i preduzetnika iz dijaspore u razvoj privrede zasnovane na znanju. U kontekstu poljoprivrede, maloprodajni lanci su godinama glavni problem proizvođača — marže koje gutaju i otkupne cene koje diktiraju. Ako Studentska lista misli ozbiljno na tom polju, to je prva konkretna stvar koja bi promenila život na gazdinstvima. Bankarske provizije i porezi su druga strana iste medalje — poljoprivrednici koji se kreditno opterećuju da prežive proizvodnu godinu plaćaju ceh finansijskom sistemu koji ih drži za vrat.
Treba pokazati razum, sačiniti listu prioriteta, pragmatično staviti težište na ono što nas spaja, a ne na ono što nas deli. — Radomir Saičić, akademik i kandidat Studentske liste za poslanika
Od deklaracije do prakse
Ovo je trenutak u kojem srpska poljoprivredna javnost treba da pažljivo sluša, ali i da postavlja pitanja. Saičićeva najava zdrave hrane kao zajedničkog interesa zvuči dobro, ali šta to znači u praksi? Da li znači strože standarde za pesticide i đubriva, što bi podiglo troškove proizvođačima? Da li znači subvencije za organsku proizvodnju, što bi podržalo manji broj gazdinstava? Ili znači puku reformu otkupnog sistema, što bi pomoglo svima? Razlika između ove tri opcije je razlika između tereta, privilegije i sistemske promene.
Poljoprivreda je u Saičićevom narativu deo šire priče — priče o državi koja funkcioniše po principu stručnosti, a ne partijske pripadnosti. To je privlačna priča, ali je i priča koja se u Srbiji priča od 5. oktobra 2000. godine, sa promenljivim — pretežno lošim — rezultatima. Studentska lista nosi teret dokaza. Ako njihov budžet za 2027. godinu zaista bude transparentan, ako se podsticaji zaista prestruktuiraju ka proizvođačima koji rade, a ne ka onima koji znaju ljude, i ako se trgovinski lanci zaista regulišu — biće to prvi put u novijoj srpskoj istoriji da politički program u agraru ne ostane na nivou lepe reči.
Srpski poljoprivrednik je naučio da ne veruje obećanjima, ali nije naučio da ne čeka. Čeka i ovaj put. Pitanje je samo — koliko još može da čeka.
Izvor: AgroSmart, 29. oktobar 2026.
💬 0 comments