Kada u oktobru gurnete ruku u zemlju na kikindskom ataru i osetite prašinu umesto vlage, znate da ulazite u sezonu u kojoj više ne govorite o poljoprivredi — govorite o kocki. Tri i po meseca bez ozbiljne kiše, pšenica koja niče tamo-gde-može, i troškovi koji rastu dok priroda ćuti. Ipak, poljoprivrednici na severu Banata ne odustaju: setvu privode kraju, i to na nešto većim površinama nego prošle godine. Da li je to hrabrost ili inat, teško je razlučiti.
Suša koja ne bira takmičara
Kikinda i širi sever Banata nisu stranci u sušnim godinama. Ovo je regija gde letnja žega kuva u ravnicu bez zaklona, gde vetar nosi prašinu s njiva pre nego što je setva završena. Ali ono što se dešava ove jeseni prevazilazi uobičajene cikluse.
Padavina nije bilo više od tri i po meseca. Povremene slabe kiše koje su se u međuvremenu spustile nisu bile ništa drugo do simboličan gest prirode — nedovoljne da nadoknade stvarni deficit vlage u zemljištu, dovoljne samo da stvore privid da situacija nije beznadežna. Proizvođači su, zavisno od lokalnih uslova i sopstvene procene, pomerali rokove setve. Neki su čekali kišu koja nije dolazila. Drugi su krenuli u obradu suve zemlje, znajući da svaki dan kašnjenja znači manji broj vegetativnih dana pre zime. Treći su pokušavali sa minimalnim obradama, tamo gde je to bilo izvodljivo.
Rezultat je mozaik stanja koji ni na jednoj fotografiji ne izgleda dobro. Na nekim parcelama pšenica je u fazi nicanja sa jednim do dva lista. Na drugima se još čeka da zemlja uopšte primi semen.
„Zemlja je toliko žedna da ove zime ne može biti dovoljno kiše i snega da nadomeste stvarne potrebe" — Miloš Padejčev, poljoprivrednik iz Kikinde
Ova izjava Miloša Padejčeva nije retoričko preterivanje. To je hladna procena čoveka koji godinama čita svoju zemlju i zna šta znači kada u oktobru nema vlage ni u oraničnom sloju. Čak i da padne obilna kiša danas, i da zima donese prosečne snežne padavine, akumulirani deficit je takav da će usevi ulaziti u proleće sa znatno manje rezerve nego što je normalno.
Ko je na vreme, taj i ima usev
Zoran Simić iz Poljoprivredne stručne službe Kikinda daje sliku koja je, za one koji prate stanje na terenu, i očekivana i zabrinjavajuća. Bolje su prošli, kaže on, proizvođači koji su zemljište pripremili pre poslednjih padavina — onih slabih, koje su donekle olakšale setvu ali nisu rešile suštinu.
Na parcelama nema potpunog nicanja, a to je fraza koja u poljoprivrednom rečniku znači jedno: usev je pod stresom. I to ne onaj prolazni stres koji biljka preživi bez posledica. Simić očekuje da bi nove padavine u narednih desetak dana značajno doprinele kvalitetnijem nicanju. Setva pšenice na ovom području se uglavnom završava, što znači da je sad poslednji trenutak da priroda uradi svoje.
Ali ko garantuje da će te padavine stići? Prognoze su jedan posao, stvarnost na njivi drugi.
Ono što je upečatljivo u ovom trenutku je da su proizvođači na severu Banata, uprkos svemu, setvu završavali na nešto većim površinama nego prošle godine. To može značiti više stvari — od povratka površina koje su bile pod drugim kulturama, do optimizma koji se zasniva na očekivanju da će otkupne cene pšenice u narednoj sezoni biti povoljne. Ali optimizam bez kiše je kratak dah.
Troškovi koji ne čekaju nikoga
Dok vreme ne da znak, troškovi rastu bez oklevanja. Mineralno đubrivo je poskupelo. Gorivo je skuplje. Subvencije kasne. Ovo trojstvo pritiska nije novo u srpskoj poljoprivredi — ponavlja se svake jeseni u manje-više istoj varijanti — ali ove godine dobija dodatnu težinu jer se nadograđuje na sušu koja već ograničava potencijal roda.
Proizvođač koji ulazi u setvu sa povećanim troškovima đubriva i goriva, a bez sigurnosti kada će mu država izmiriti subvencije, nalazi se u poziciji da svaki hektar koji ne niče ujednačeno predstavlja gubitak koji se ne može nadoknaditi kasnije u vegetaciji. Pšenica nije kukuruz — ne možeš je ponovo posejati u maju. Ono što se poseje u oktobru i novembru, to je i osnova roda za narednu godinu. I ako ta osnova bude slaba, nijedna količina prolećnog đubrenja neće je dovući do punog potencijala.
„Na parcelama nema potpunog nicanja, što bi moglo da se odrazi na dalji razvoj useva" — Zoran Simić, Poljoprivredna stručna služba Kikinda
Ova konstatacija je suština problema. Nicanje koje nije ujednačeno znači da će usev ući u zimski period nejednak — neke biljke razvijenije, druge zaostale. To stvara probleme već pri prvom prolećnom đubrenju, jer biljke u različitim fazama ne reaguju jednako na unos hraniva. Praktično, proizvođač na terenu već sada zna da će morati da upravlja heterogenim usevom, što je u poljoprivredi sinonim za veće troškove i manje prinose.
Šta ovo znači za širu sliku
Kikinda nije izolovan slučaj. Sever Banata je deo žitnice Srbije, i ono što se dešava u kikindskom ataru ogleda se, u manje-više istom obliku, po celoj vojvođanskoj ravnici. Suše koje su nekada bile izuzetak, a sada postaju pravilo, nameću pitanje koje srpska poljoprivreda dugo izbegava: kako prilagoditi proizvodnju klimatskim promenama koje su već tu, ne na papiru nego na njivi.
Jedna stvar je jasna — tehnologija setve može se prilagođavati, rokovi se mogu pomerati, sorte se mogu menjati. Ali vodu ne možeš zameniti. Bez ozbiljnijeg sistema navodnjavanja, bez investicija u akumulaciju i korišćenje podzemnih voda, bez strategije koja tretira vodu kao proizvodni ulaz a ne kao besplatni dar prirode, svaka sledeća suša će proizvođače vraćati na istu poziciju: čekanje na kišu koja ne dolazi, i plaćanje računa koji ne čeka.
Pitanje otkupnih cena je druga strana iste medalje. Proizvođač koji ne zna po kojoj ceni će prodati rod koji tek treba da proizvede, a koji već sada ima uvećane troškove i smanjeni potencijal zbog suše, nalazi se u poziciji koja se u ekonomiji zove asimetrični rizik — on snosi sve, a ne kontroliše ništa. Otkupne cene pšenice u Srbiji se formiraju pod uticajem regionalnih i globalnih tržišta, ali proizvođač na terenu nema vremena da prati berze u Čikagu. On treba da zna da li mu se isplati posejati onaj dodatni hektar.
Ulazak u novi proizvodni ciklus na severu Banata je, dakle, priča o ljudima koji ne odustaju iako im priroda i ekonomija ne daju ništa na dar. Setva se završava, usev je u zemlji, ali rod je daleko i neizvestan. A u srpskoj poljoprivredi, između setve i žetve, uvek ima vremena da se sve promeni — na gore ili na bolje. Problem je samo što su poslednjih godina promene na gore postale učestalije.
Izvor: Agro TV, 29. oktobar 2026.
💬 0 comments