Kada vam izgori deo prirode koji država štiti više od pola veka, prvi instinkt je da pošalješ šumare sa sadnicama i završiš priču. Ali Deliblatska peščara nije obična šuma — to je jedinstveni mozaik peščanih visova, stepskih travnjaka i šumskih sastojina koji ne postoji nigde drugde u Srbiji u ovom obliku. Zato je JP „Vojvodinašume" dvadeset trećeg oktobra na Čardaku okupilo sedamnaest naučnih institucija i organizacija civilnog društva da sednu za isti sto i pokušaju da slože sanacioni plan za ono što je ove godine otišlo u dim.
Zašto se na peščari ne može samo posaditi šuma
Ko je ikada hodao tim peščanim visovima zna o čemu se radi. Peščara nije plantaža — to je kompleksan ekosistem koji se razvijao decenijama na peščanom supstratu, i čiji oporavak zavisi od faktora koje ne rešava ni najbolja sadnica. Sastav zemljišta, vodosnabdevanje, to koje vrste mogu prirodno da se vrate na opožarene površine — sve to mora da se izmeri i proceni pre nego što se išta posadi.
Požar nije oštetio samo drveće. Uništio je staništa koja nemaju zamenu, i čiji povratak nije pitanje meseci nego godina, možda decenija. Upravo zato JP „Vojvodinašume" nije krenulo samo sa svojim šumarskim stručnjacima, već je pozvalo biologe, ekologe, poljoprivrednike, istraživačke institute i međunarodne organizacije. Jer kad ti izgori specijalni rezervat prirode, ne pitaš samo šumare — pitaš sve koji nešto znaju o tom terenu.
Čardak kao polazna tačka
Sastanak na Čardaku okupio je predstavnike Šumarskog i Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Departmana za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, istraživačkih instituta, organizacija za zaštitu prirode i međunarodnih organizacija — uključujući WWF Adria, IUCN ECARO, The Nature Conservancy i UNDP u Srbiji. Sedamnaest institucija za jednim stolom nije mala stvar u srpskom kontekstu, gde institucije često rade paralelno i ne komuniciraju ni kad nema krize.
Dr Marko Marinković, izvršni direktor za šumarstvo, ekologiju i razvoj u JP „Vojvodinašume", otvorio je sastanak rezultatima dosadašnjeg rekognosciranja, snimanja i mapiranja požarišta. Predstavio je i stanje vodosnabdevanja — podatak bez koga nema ni govora o obnovi, jer bez vode nema ni sadnje, ni prirodnog regenerisanja vegetacije. Nakon toga je usledila diskusija o principima obnove i merama sanacije, gde su se čule različite perspektive, a to je u ovom slučaju bilo dobro.
Razmenjena su brojna mišljenja, predlozi i ideje, koji će doprineti sveobuhvatnijem pristupu obnovi ovog područja. — dr Marko Marinković, izvršni direktor za šumarstvo, ekologiju i razvoj u JP „Vojvodinašume"
Marinković je ocenio da je sastanak bio produktivan. U prevodu: nije bilo sloge bez supstance, različite struke su iznosile različite prioritete, i upravo to znači da je razgovor bio stvaran a ne protokolarni.
Šumari i biolozi na istoj strani
Dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, prof. dr Branko Stajić, ocenio je da je sastanak bio efikasan i svrsishodan, ističući da su različita mišljenja važna za pronalaženje rešenja u interesu očuvanja Peščare. Njegov kolega sa Biološkog fakulteta, prof. dr Ljubiša Stanisavljević, izrazio je očekivanje da će naredni sastanci doprineti konkretnijim dogovorima o obnovi prirodnih vrednosti zbog kojih je ovo područje zaštićeno.
To „narednih sastanaka" je ključna rečenica. Ovo nije bio sastanak na kome se donose odluke — bio je sastanak na kome se uspostavljaju kanali komunikacije između ljudi koji su do juče uglavnom radili svako u svom dvorištu.
Goran Sekulić iz organizacije The Nature Conservancy skrenuo je pažnju na nešto što se lako zaboravi kad se priča o obnovi nakon požara: Peščara nije isključivo šumski ekosistem. To je mozaik šumskih, stepskih i peščarskih staništa, i svako od njih zahteva drugačiji pristup. Ko pokuša da sve pošumi, uništiće stepske površine. Ko pokuša da sve ostavi prirodi, možda će čekati decenije da se šuma sama vrati na peščane dine.
Važno je što su predstavnici biološke i šumarske struke otvorili zajednički razgovor o ovom pitanju. — Momir Paunović, Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković"
Momir Paunović sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković" pogodio je srž problema. U srpskoj praksi, šumari i biolozi često imaju različite vizije o tome kako treba upravljati zaštićenim područjima — šumari vide sastojine i priraštaj, biolozi vide vrste i staništa. Kad te dve struke sednu za isti sto i razgovaraju o zajedničkom planu, to je već pola posla.
Od reči do terena
Tanja Petrović, predsednica Mladih istraživača Srbije, istakla je da uključivanje relevantnih aktera u izradu i sprovođenje plana uliva nadu u uspešnu saradnju. Prof. dr Goran Anačkov, direktor Departmana za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, ukazao je na različita stručna mišljenja izneta tokom sastanka, ali i na spremnost institucija da učestvuju u predstojećem radu.
Spremnost je jedna stvar. Sprovođenje je druga.
Sanacioni plan za opožarene površine Deliblatske peščare biće dugoročan proces koji zahteva stručnu procenu, strpljenje i kontinuirano praćenje stanja na terenu. Cilj nije samo otklanjanje posledica požara — to bi bilo prekrivanje rana bez lečenja. Pravi cilj je očuvanje specifičnih prirodnih vrednosti ovog područja, zbog kojih ono uopšte i postoji kao zaštićeno.
Šta ovo znači za poljoprivredu i šumarstvo Srbije
Za čitaoca koji prati agrarnu politiku i šumarstvo, ovaj sastanak je važan iz dva razloga. Prvi je taj što Deliblatska peščara nije samo prirodno dobro — ona je i poljoprivredni i šumski resurs koji direktno utiče na mikrolokalne uslove u južnom Banatu. Peščara reguliše vodni režim, sprečava eroziju i utiče na lokalnu klimu koja određuje uslove ratarske i stočarske proizvodnje u okruženju. Kad peščara strada, susedna gazdinstva osete posledice — kroz jači vetar, sušnije tlo i gubitak bioraznolikosti koja podržava oprašivače i prirodne neprijatelje štetočina.
Drugi razlog je institucionalni. JP „Vojvodinašume" je pokazalo model koji bi trebalo da bude standard u Srbiji — ne donositi planove zaštićenih područja iza zatvorenih vrata, već okupiti sve relevantne struke i organizacije i razgovarati. Taj model je sporiji, ali daje kvalitetnije rezultate. U agroekološkom sistemu Srbije, gde se mere često donose ad hoc i bez konsultacije sa terenom, ovakav pristup je pomalo revolucionaran.
Naravno, pitanje koje ostaje otvoreno je finansiranje. Budžet za sanaciju se ne pominje, što znači da taj razgovor tek predstoji. Ako iskustvo uči bilo šta, birokratski proces izrade plana može potrajati znatno duže nego što priroda čeka. Požarište ne stoji — na opožarenim površinama već počinje sekundarna sukcesija, i to sa vrstama koje nisu uvek one koje želimo. Vreme u kome se plan donosi je deo kvaliteta samog plana.
JP „Vojvodinašume" najavilo je nastavak razgovora sa zainteresovanim stranama u narednom periodu. To je dobro. Ali dok se plan piše, teren se ne zaustavlja. Na Deliblatskoj peščari vetar već radi svoje — raznosi pešak, donosi semena i prepisuje pejzaž po sopstvenom nahođenju. Pitanje je samo da li će sanacioni plan stići na vreme da u tom prepisivanju ima poslednju reč.
Izvor: Agro TV, 28. oktobar 2026.
💬 0 komentara