Kada oktobar uvali dovoljno kiše u zemlju, voćar prestaje da razmišlja o mrazu i počinje da misli na sadnice. Ove jeseni, u Institutu za voćarstvo u Čačku, traka za isporuku sadnog materijala radi punim kapacitetom, a ono što proizvođači traže govori više nego bilo koji strateški dokument. Šljiva i dalje vodi, ali u redovima se polako pojavljuju imena koja su godinama bila samo u sećanjima starijih gazdinstava.
Zašto baš sada i šta se promenilo
Jesenja sezona sadnje je zvanično otvorena, a uslovi su, kako kaže direktor Instituta Darko Jevremović, povoljni — zemljište je nakupilo vlage, padavine su odradile deo posla koji inače voćar mora sam da rešava navodnjavanjem. Jednom rečju, priroda je ove godine bila na strani onih koji podižu zasade.
To dolazi nakon nekoliko sezona u kojima priroda nije bila saveznik. Pozni prolećni mrazevi su kosili cvetove kajsije, breskve i drugih vrsta, ostavljajući proizvođače bez roda, a sa obavezama prema bankama netaknutim. Ko je jednom ostao praznih ruku posle takve godine, drugi put traži ono što preživljava. Traži sortu koja rodi makar i kad vreme nije idealno, i koja ima gde da se plasira — bilo u svežem stanju, bilo u preradi.
Šta se sadi i ko traži šta
Na vrhu liste potražnje stoji šljiva, i to bez konkurencije. Čačanska rodna i čačanska lepotica su sorte koje vode, i to ne iznenaduje nikoga ko prati srpsko voćarstvo duže od jedne sezone. Čačanska rodna nosi ime koje govori samo za sebe — brzo stupa u rodnost, rodi obilno, i proizvođači je vole jer donosi novac brzo. Čačanska lepotica je njen stabilan saputnik, sa kvalitetnim plodom koji nalazi put i do svežeg plasmana i do prerade.
Pored šljive, među traženijim vrstama su dunja i kajsija. Interesovanje za kajsiju je poraslo nakon što su nepovoljne sezone i mrazevi razbile lanac kontinuiteta — proizvođači koji su odustali sada se vraćaju, računajući da ciklus mora da se okrene. Breskva i jabuka, međutim, beleže slabije interesovanje. Kod jabuke je to delimično razumljivo: tržište je prezasićeno, otkupne cene variraju, a troškovi intenzivne proizvodnje su visoki. Breskva pati od iste bolesti — mrazeva i nestabilnosti prinosa.
Kruška je zasebna priča. Viljamovka je sorta koja sada vuče potražnju, i to ne slučajno. Proizvođači je traže pre svega za proizvodnju rakije, što je jasan signal da se sve više misli o preradi kao osiguranju plasmana. Ko nije siguran da će prodati plod, pretvara ga u proizvod koji traje duže i vredi više.
Poraslo je interesovanje kupaca sadnog materijala za budimkom, za kožarom, za autohtonim sortama šljive. Kod šljiva su to pre svega crvena ranka i druge stare sorte, kojih poslednjih godina ima veoma malo u ponudi na tržištu Srbije. — Darko Jevremović, direktor Instituta za voćarstvo u Čačku
Povratak korenima — bukvalno
Ovo je možda i najzanimljiviji deo ove sezone. Budimka i kožara, stare sorte jabuke, i crvena ranka među šljivama, vraćaju se u zasade. Razlog nije nostalgija. Razlog je pragmatizam. Stare sorte se mogu gajiti uz manji broj hemijskih tretmana, što ih čini privlačnim za proizvođače koji žele da smanje troškove zaštite ili se opredele za oblike proizvodnje sa nižim ulaganjem.
Ali Jevremović je jasan — i ovde treba paziti. Autohtone sorte nisu čarobni štap. Nisu potpuno otporne na bolesti i štetočine, i zaštitu treba prilagoditi njihovim specifičnostima. Ko misli da može da posadi budimku i da je zaboravi, vara se isto koliko i onaj koji tako misli za bilo koju drugu sortu. Stara sorta ne znači stara škola — znači drugačija škola, i ko to ne shvati, platiće sadnice i vreme bez rezultata.
Zemljište pamti — i to dugo
Jedna od najvažnijih, a najčešće prešućenih preporuka stručnjaka iz Čačka tiče se podizanja novog voćnjaka na mestu starog zasada. Preporuka je jasna: ako mogućnosti dozvoljavaju, zemljište treba da se odmori nekoliko godina, i u tom periodu treba gajiti druge kulture. Time se smanjuje prisustvo patogena i štetočina koji su se nakupili u zemljištu tokom višegodišnje proizvodnje iste vrste.
Ako odmor nije opcija — a često nije, jer se parcela ne može izgubiti iz proizvodnje — onda su ključni dobra priprema zemljišta i, po mogućnosti, promena voćne vrste. Sadiš šljivu gde je bila jabuka, ne gde je bila šljiva. To je logika koju svaki iskusan voćar poznaje, ali koja se u praksi često zaobilazi pod pritiskom rokova i ograničenih površina. Zemljište ne prašta improvizaciju, i račun za grešku u izboru lokacije stiže tek kad voćnjak počne da stupa u rodnost — kad je već kasno za ispravku.
Uspeh jesenje sadnje, kako stručnjaci ističu, ne zavisi samo od izbora sorte. Kvalitetne sadnice, pravilna priprema zemljišta i prilagođavanje tehnologije gajenja lokalnim uslovima predstavljaju osnov za razvoj zdravog voćnjaka i stabilnu proizvodnju. Sorta je samo početak priče — a ne cela priča. Ko kupi sadnicu i misli da je time rešio problem, zapravo je tek otvorio prvo poglavlje knjige koju će pisati narednih petnaest godina.
Šta ovo znači za srpsko voćarstvo
Ono što vidimo ove jeseni nije revolucija, ali jeste pomak. Šljiva ostaje oslonac srpskog voćarstva i to se neće promeniti ni u narednih nekoliko sezona. Čačanska rodna i čačanska lepotica su dokazane sorte sa dokazanim otkupom i dokazanom preradom, i proizvođači ih biraju jer s njima manje rizikuju. To je racionalna odluka, ne sentimentalna.
Ali povratak starih sorti je signal da nešto škripi u intenzivnom modelu proizvodnje. Troškovi hemijske zaštite su godinama u rastu, a marže sve tanje. Ko može da proizvede voće sa manje prskanja i proda ga kao autohtono, specifično, tradicionalno — ima priču koja se može naplatiti. To je tržišna logika koja polako dopire do najudaljenijih zasada. Budimka nije samo jabuka — budimka je brend, i ko to shvati, pred sobom ima drugačiji posao od onoga koji radi sused koji gaji standardne sorte.
Istovremeno, opadanje interesovanja za breskvu i jabuku govori o problemu koji nije sortni nego strukturni. Naša poljoprivreda nema problem u tome što ne zna šta da posadi — ima problem u tome što ne zna sigurno kome da proda. Zato proizvođači biraju sorte koje mogu sami da prerade, sami da prodaju, sami da pretvore u rakiju ili kompot. Viljamovka za rakiju nije trend, to je strategija preživljavanja. I dok god otkupne cene ne budu pokrivale troškove intenzivne proizvodnje, ovaj trend će se nastaviti.
Izbor voćnih vrsta sve više zavisi od mogućnosti plasmana, i to je činjenica koju svaka poljoprivredna politika mora da prihvati. Proizvođači se opredeljuju za sorte čiji plodovi mogu da se prodaju u svežem stanju ili da se prerade, čime se otvaraju dodatne mogućnosti zarade. Ko nema siguran otkup — okreće se preradi. Ko ima siguran otkup, ali po cenama koje jedva pokrivaju troškove — takođe se okreće preradi. U oba slučaja, poruka je ista: siguran plasman je vredniji od visokog prinosa.
Jesenja sadnja je počela pod povoljnim znacima — vlaga u zemljištu, padavine koje su odradile svoje, i proizvođači koji ulažu uprkos svemu. Ali ono što se sadi govori više od bilo kakvog izveštaja. Šljiva čuva primat, kajsija se vraća, a stare sorte polako zauzimaju mesto koje im nikad nije trebalo da izgube. Pitanje je samo da li će ih sistem podržati, ili će i ovaj put ostati na entuzijazmu pojedinaca koji znaju šta rade.
Izvor: Agro TV, 30. oktobar 2026.
💬 0 comments