Ko bi pomislio da će prasad od dvadesetak kilograma dostići četiristo dinara po kilogramu na pijaci u Vranju, dok u isto vreme tovna junad u Moravičkom regionu pada na tristo četrdeset? Podaci Sistema tržišnih informacija poljoprivrede Srbije za sedmicu od devetnaestog do dvadeset petog oktobra crtaju sliku stočnog tržišta u kojoj više ništa ne ide pravolinijski — ni cena, ni ponuda, ni logika koja bi trebalo da povezuje regione koji su geografski blizu, a ekonomski svetovi su apart.
Tržište koje ne diše jednim ritmom
Stočarstvo u Srbiji godinama funkcioniše po principu regionalnih džepova. Svaki region ima svoju dinamiku ponude, svoju mrežu otkupljivača i svoje cene koje se ne moraju poklapati sa susednim okrugom. Ova sedmica to potvrđuje na dramatičan način — dok su prasad i tovne svinje poskupele u većem delu zemlje, goveda i ovce prkose svakom pokušaju generalizacije. U Pančevu junad poskupela, u Šumadiji pojeftinila, u Nišavskom regionu stala u mestu. I to je slika koja se ponavlja iz godine u godinu.
Svinje: prasad vuku nagore, krmače padaju
Najizraženije kretanje ove sedmice vezano je za svinje. Na pijaci u Kragujevcu prasad težine od šesnaest do dvadeset pet kilograma poskupela su na tristo pedeset dinara po kilogramu, uprkos tome što je na pijaci bilo oko trista grla. To je paradoks koji svaki stočar prepoznaje — više robe, a viša cena. Objašnjenje nije u ponudi, nego u potražnji koja je, očigledno, jača od onoga što pijaca može da ponese.
U klanicama Šumadijskog regiona prasad su otkupljivana po tristo trideset dinara, a tovne svinje po dvesta deset dinara po kilogramu. Krmače za klanje, međutim, pojeftinile su na sto pedeset dinara — što je signal da tržište razlikuje kategorije koje inače stočari često gledaju kao jednu celinu. Podrinjski region ide korak dalje: prasad dostiže tristo osamdeset dinara, a tovne svinje dvesta četrdeset dinara po kilogramu. Najviša cena prasadi zabeležena je u Vranju — četiristo dinara po kilogramu na pijaci, dok su u klanicama Pčinjskog regiona tovne svinje porasle na dvesta četrdeset dinara.
Kad prasad raste a krmače padaju, to znači da tržište traži mlado grlo za tov, a ne stariju kategoriju za klanje. Proizvođač koji to ne prepozna na vreme gubi novac na pogrešnoj kategoriji. — predstavnik Stočarskog saveza Srbije
Na pijaci u Čačku obe kategorije prasadi poskupele su: grla do petnaest kilograma prodavana su po tristo pedeset dinara, dok je kod prasadi od šesnaest do dvadeset pet kilograma dominirala cena od tristo dvadeset dinara. U Južnobanatskom regionu tovne svinje otkupljivane su po dvesta dvadeset dinara, što je povećanje u odnosu na prethodnu sedmicu. Ali Srednjobanatski region ide kontra — tamo je zabeležen pad na dvesta četrdeset dinara, uz slabiji obim otkupa. Isti proizvod, susedni region, suprotan trend.
Goveda: ista rasa, različite cene
Tržište goveda u ovoj sedmici liči na mozaik u kojem svaki komad priča drugu priču. Otkupne cene tovne junade kretale su se od tristo četrdeset do četiristo sedamdeset dinara po kilogramu, u zavisnosti od regiona. U klanicama na području Pančeva junad teža od četiristo osamdeset kilograma poskupela je na četiristo deset dinara, ali uz slabu ponudu i još manji obim otkupa. U Šumadijskom regionu ista kategorija pala je na dominantnih četiristo sedamdeset dinara, uz prosečnu ponudu.
U Nišavskom regionu nije bilo značajnijih promena — tovni bikovi simentalske rase teži od petsto kilograma otkupljivani su po četiristo osamdeset dinara. Srednjobanatski region drži cenu na četiristo trideset dinara za tovnu junad. A onda dolazimo do Moravičkog regiona, gde cena pada na tristo četrdeset dinara za junad težu od četiristo osamdeset kilograma.
Tu priča ne staje. U Moravičkom regionu tovni bikovi simentalske rase plaćaju se petsto dinara, muška telad ove rase sedamsto osamdeset, a ženska sedamsto pedeset dinara po kilogramu. Krave za klanje tri hiljade. U Braničevskom regionu telad simentalske rase do sto šezdeset kilograma kreću se između sedamsto i devetsto dinara, sa dominantnom cenom od osamsto dinara, dok su krave za klanje otkupljivane po dvesta četrdeset dinara.
Razlika od sto trideset dinara po kilogramu između Šumadije i Moravičkog regiona za istu kategoriju junadi nije tržišna logika — to je disfunkcija sistema otkupa. Proizvođač u Čačku ne zna zašto prima tristo četrdeset dok njegov kolega u Kragujevcu dobija četiristo sedamdeset. — analitičar agrarnog tržišta
Ovce i jagnjad: manje promena, ali iste razlike
Na tržištu ovaca i jagnjadi promene su manje izražene, ali ne i odsutne. U klanicama Podrinjskog regiona jagnjad je poskupela na četiristo osamdeset dinara, uz dobru ponudu i prosečan obim otkupa. Na pijaci u Kragujevcu ovce su pojeftinile na sto sedamdeset dinara, dok jagnjad košta petsto pedeset, a dviske dvesta dinara. U klanicama Šumadijskog regiona ovce su pale na sto osamdeset dinara.
U Vranju je obrnuta priča — ovce su poskupele na dvesta četrdeset dinara, a jarad pojeftinila na četiristo. Na pijaci u Čačku cene su nepromenjene: jagnjad petsto, dviske dvesta, ovce sto sedamdeset dinara. Požarevac drži stabilno — jagnjad petsto, ovce dvesta dinara. U Leskovcu dominantna cena jagnjadi je petsto, jaradi četiristo, a ovaca dvesta pedeset dinara po kilogramu.
Šta ovo znači za proizvođača na terenu
Čovek koji drži stočnu farmu u Šumadiji i čovek koji je drži u Podrinju ovu sedmicu žive u dva različita ekonomska realiteta. Prasad u Podrinju vrede tristo osamdeset dinara, u Šumadiji tristo trideset. Tovne svinje u Podrinju donose dvesta četrdeset, u Šumadiji dvesta deset. To nije razlika koju možeš premostiti logistikom — to je razlika koja te natera da se pitaš zašto uopšte prodaješ na lokalnoj pijaci kad bi, teorijski, prevozio grla pedeset kilometara i zaradio više.
Problem je u tome što STIPS beleži cene, ali ne objašnjava mehanizme koji ih stvaraju. Zašto je ponuda u Pančevu slaba, a obim otkupa još manji? Da li su klanice smanjile kapacitet, ili proizvođači zadržavaju grla u nadi da će cena ići gore? Zašto krmače za klanje u Šumadiji padaju na sto pedeset dinara dok prasad raste — da li se sektor prestrukturira, ili je to sezonski efekat koji će se izgubiti za mesec dana?
Odgovori na ta pitanja ne postoje u tabelama. Postoje u glavama stočara i u politikama klanica, a do tih informacija se ne dolazi lako. Regionalne razlike u cenama goveda od preko sto dinara po kilogramu za istu kategoriju nisu znak zdravog tržišta — to je znak da informacije ne teku, da je tržište neprozirno i da proizvođač prodaje u mraku. Dok god se stočar u Moravičkom regionu pita zašto njegova junad vredi tristo četrdeset dinara, a u Šumadiji četiristo sedamdeset, sistem ne radi — samo parafrazira nedostatak sistema.
Izvor: Agro News, 30. oktobar 2026.
💬 0 komentara