Dok se Crno more pretvara u ratnu zonu, a Baltik postaje političko minsko polje, Rusija je pronašla izlaz na svetsko tržište žitarica tamo gde ga niko nije tražio — na severu, u luci koja je pre osam decenija primila savezničke konvoje za borbu protiv fašizma. Prva pošiljka od tri hiljade i četiri stotine tona žitarica upravo se utovaruje u Murmansku, gradu udaljenom skoro dve hiljade kilometara severno od Moskve, nedaleko od norveške granice. Za srpskog ratare koji prati cenu pšenice na berzi, ovo nije samo geografska kurioznost — to je signal da se globalna logistika hrane ponovo prekrajuje pred njegovim očima.
Zašto Crno more više nije opcija
Od početka nove tržišne godine za žitarice u julu, ruske i ukrajinske snage razmenjuju udare po lukama i brodovima duž crnomorske obale. Trgovina poljoprivrednim proizvodima, nekad jedan od najstabilnijih pomorskih tokova na svetu, praktično je paralisana. Rojters prenosi da su napadi doveli do zastoja koji nema presedana u modernoj istoriji izvoza žitarica.
Turska je pokušala da posreduje — predvodila je napore za prekid vatre i obnovu plovidbe, baš kao što je to uradila 2022. godine kada je uz posredovanje Ankare i Ujedinjenih nacija dogovorena Crnomorska inicijativa za žitarice. Taj sporazum je omogućio bezbedan izvoz ukrajinskih žitarica preko Crnog mora, ali ga je Rusija napustila 2023. godine, tvrdeći da se njen izvoz hrane i đubriva i dalje suočava sa preprekama. Sada Moskva otvoreno kaže da više nije zainteresovana za novi sporazum tim pravcem.
U trenutku kada se tradicionalni izvozni pravci suočavaju sa ograničenjima, Murmansk ruskim poljoprivrednicima otvara alternativni put do stranih tržišta. — Iz uprave luke Murmansk
Za srpskog proizvođača ovo znači jednu jednostavnu stvar: nestabilnost Crnog mora neće proći brzo, a svaka nedelja tenzija na tom pravcu je nedelja u kojoj se cene pšenice na svetskim berzama pomeraju bez obzira na to koliko je rod dobar kod nas u Vojvodini.
Baltik je preuzeo teret — ali pod pritiskom
Preusmeravanje ruskih žitarica ka baltičkim lukama već je u punom toku. Kroz njih je u septembru prošlo 1,2 miliona tona žitarica, što je činilo više od šezdeset odsto ukupnog ruskog izvoza žitarica morskim putem. Kompanije koje upravljaju terminalima prilagođavaju infrastrukturu koja je ranije služila za pretovar đubriva i uglja — sada tu stoje silosi i utovarne rampe za pšenicu.
Moskva subvencioniše železnički prevoz iz plodnih južnih regiona ka baltičkoj obali, pokušavajući da zadrži ključne kupce na Bliskom istoku i u Aziji. Logistika je, međutim, skuplja, duža i komplikovanija nego što je bila pre rata. A iznad svega visi politički rizik koji zvaničnici Kremlja sami pominju.
Sve zemlje koje izlaze na Baltičko more, osim Rusije, članice su NATO-a. Pojedini ruski zvaničnici upozoravaju na mogućnost neprijateljskih poteza evropskih članica saveza u tom području. Odnosi Moskve i Evrope su, nakon optužbi Kremlja da su evropske zemlje neposredno vojno uključene u sukob u Ukrajini, na najnižoj tački od završetka Hladnog rata. Evropske vlade odbacuju te tvrdnje i navode da vojnom i finansijskom podrškom pomažu Kijevu da se odbrani.
Dakle, Rusija je svoj izvoz žitarica stavila u koridor koji vodi kroz vode kojima upravljaju njene protivnice. To nije strategija — to je nužda.
Arktička ruta: od savezničkih konvoja do silosa za pšenicu
Tu na scenu stupa Murmansk. Luka do koje se može doploviti kroz neutralne vode, van domašaja blokada i političkih pritisaka koje donose crnomorski i baltički pravac. Tokom Drugog svetskog rata, upravo su ovim pravcem saveznički konvoji dopremali robu Sovjetskom Savezu — sada istim putem izlazi ruska pšenica.
Trgovačka luka Murmansk i Demetra Holding, jedna od najvećih ruskih kompanija za trgovinu žitaricama, saopštili su da je u toku utovar prve pošiljke od tri hiljade i četiri stotine tona žitarica iz ključnih poljoprivrednih regiona zemlje. Prema podacima o brodskom saobraćaju i informacijama sa tržišta, u Murmansku je planiran utovar oko dvadeset osam hiljada tona pšenice na brod koji će ploviti ka marokanskoj luci Kazablanka.
Prva pošiljka je simbolična — tri i po hiljade tona je kap u moru u poređenju sa milionima tona koje Rusija izvozi godišnje. Ali prva pošiljka nikada nije količina — ona je dokaz koncepta. Ako Murmansk pokaže da može da primi, utovari i pošalje žitarice ka Africi i Aziji bez prekida, ovo postaje trajna opcija, ne privremeni štos.
Šta ovo znači za srpskog ratara
Rusija je najveći svetski izvoznik pšenice. Svaka promena u njenom izvoznom mehanizmu direktno utiče na cenu na berzama u Parizu, Čikagu i — poslednjih godina sve više — u Novom Sadu. Kada Moskva preusmerava žitarice sa Crnog mora na Baltik i Arktik, troškovi transporta rastu. Kada troškovi transporta rastu, ruska pšenica na odredištu postaje skuplja. Kada ruska pšenica postaje skuplja, raste i referentna cena za sve ostale proizvođače, uključujući i naše.
S druge strane, ako Rusija uspe da kroz Arktik izvozi jeftino i stabilno, pritisak na cene opada, a naši proizvođači dobijaju konkurentniju rusku pšenicu na tržištima koja su im bliska — Severna Afrika, Bliski istok. Tu se nalazi i Kazablanka, odredište prve veće pošiljke iz Murmanska.
Kada najveći izvoznik na svetu menja logistiku u sred sezone, to nije vest o transportu — to je vest o ceni koju će svako od nas osetiti na otkupnoj stanici.
Srpska poljoprivreda ne može da se izoluje od ovih tokova. Naš izvoz pšenice ide prvenstveno ka istim kupcima kojima Moskva nastoji da zadrži pristup — Bliski istok, Mediteran, Severna Afrika. Ako Rusija kroz Arktik i Baltik uspe da održi kontinuitet isporuka, naši kupci imaju alternativu. Ako ne uspe, pritisak na lanac snabdevanja raste, a sa njim i šansa za srpsku pšenicu da dobije prostor na tim tržištima.
Pitanje koje ostaje otvoreno je jednostavno: da li je arktička ruta dugoročno održiva, ili Moskva samo kupuje vreme dok ne pronađe političko rešenje za Crno more? Murmansk nije blizu nigde gde pšenica raste. Železnica od južnih ruskih regija do arktičke luke je duga, skupa i opterećena vojnom logistikom. Demetra Holding i uprava luke mogu da slave prvi utovar, ali prava provera dolazi kada se na brod mora natovariti stotinu hiljada tona, a ne tri.
Arktik kao izvozni kanal za žitarice zvuči kao geopolitička metafora, ali u agrarnom svetu metafore ne plaćaju rate kredita. Dok se Rusija hvata za luke iz Drugog svetskog rata da bi sačuvala poziciju na globalnom tržištu, srpski ratar treba da pazi na jedno — cenu pšenice se od sada oblikuje i na severu Evrope, tamo gde se nekada ratovalo, a danas se trguje žitom.
Izvor: Agromedia, 30. oktobar 2026.
💬 0 komentara