Zamislite da ubacite pedeset tona jabuka u hladnjaču, pošaljete ih prema granici, i onda čekate. Dan, dva, pet. Voće ne pita za carinske propise — ono truli. To nije hipotetički scenario, to je sadašnjost ukrajinskih izvoznika jabuka, čije pošiljke zaglavljene na graničnim prelazima danas plaćaju cenu koja prevazilazi obično birokratsko otezanje. A za nas u Srbiji, ta priča nije daleki bedem — to je ogledalo u koje bismo dobro da se zagledamo.
Granica koja jede vrednost
Kompanija USPA-Fruit, specijalizovana za izvoz svežeg voća iz Ukrajine, oglasila se kroz AgroTimes sa porukom koja zvuči kao alarm. Nove procedure carinskog i graničnog postupka toliko usporavaju protok robe da izvoznici već obustavljaju pojedine pošiljke. Ne zato što nemaju šta da prodaju — nego zato što ne mogu da garantuju da će jabuka stići pre nego što postane đubrivo.
Problem pogađa pre svega izvoznike koji se oslanjaju na pomorski transport. Tu svaki dan zastoja na granici znači pokvareno voće i nepovratne gubitke. Jabuka stoji dan na prelazu, gubi tri dana na brodu, i umesto u skladište kupca završi u kontejneru — trula, bez vrednosti, sa računom koji neko mora da plati. Proizvođači u međuvremenu traže alternativne kanale prodaje, što u praksi znači prodaja ispod cene koštanja preko posrednika koji jedini mogu da pomere robu.
Nije to sitno birokratsko trenje. To je kolaps kanala.
Cene koje pričaju dve različite priče
Evo gde priča dobija pravi vrhunac apsurda. Maloprodajna cena jabuka u Ukrajini dostiže 29 grivni po kilogramu. Otkupne cene koje dobijaju proizvođači kreću se od 11 do 15 grivni. Proizvođač dobija između trideset osam i pedeset dva posto onoga što potrošač plati na polici. Ostatak ide transportu, skladištenju, posrednicima, maržama lanaca — svima osim onoga ko je uzgajio plod.
Kada trošak prevoza premašuje vrednost robe, izvoz prestaje da bude biznis i postaje hazard. Tako ne možemo da planiramo ni sezonu ni likvidnost. — predstavnik kompanije USPA-Fruit, za AgroTimes
A sad pogledajte Srbiju. Proizvođač jabuke u dobroj godini dobije pedesetak dinara po kilogramu. Potrošač u maloprodajnim lancima plati dvostruko ili trostruko. Posrednici, transport, skladištenje i marže gutaju razliku, a proizvođač nosi rizik proizvodnje na svojim plećima. Makazaste cene nisu ukrajinski izum — to je strukturalni problem voćarstva u čitavom regionu, i to problem koji niko ozbiljno ne adresira.
Logistički zastoj kao nova normalnost
Izveštaj EastFruita, koji prenosi Agro TV, jasan je u oceni. Izvoznici zauzimaju oprezan pristup, privremeno obustavljaju isporuke i čekaju poboljšanje logističkih uslova. Problem je u tome što se to poboljšanje ne nazire. Nove carinske procedure, zagušenje na graničnim prelazima i rast cena pomorskog prevoza stvaraju sistem u kojem izvoz svežeg voća postaje sve rizičniji poduhvat. I to ne samo za Ukrajinu.
Transportni troškovi koji premašuju vrednost robe nisu retkost u savremenom voćarstvu. Srpski izvoznici koji pokušavaju da plasiraju jabuke na tržišta Bliskog istoka ili severne Afrike susreću se sa istim problemom. Razlika je jedino u stepenu — ukrajinski proizvođači nose dodatni teret rata i blokade luka, koji logistiku čini nepredvidivom na način koji mi u Srbiji srećom ne poznajemo. Ali mehanizam je isti: trošak transporta jede vrednost robe, a proizvođač ostaje kratak.
Neizvesnost u transportu danas košta više nego sama proizvodnja. Dok ne rešimo logistiku, svaki izvozni poduhvat je kocka. — ocena iz izveštaja EastFruit
To je rečenica koja bi mogla da stoji iznad ulaza u svaki srpski hladnjačarski centar. Jer dok god ne rešimo logističku infrastrukturu — od kapaciteta hladnjača do efikasnosti graničnih prelaza — svaki izvozni poduhvat jeste kocka, bilo da pošiljku šaljete u Kijev ili u Dubai.
Prilika koja traje dok ne prođe
Smanjenje ukrajinskog izvoza jabuka otvara prostor na regionalnim tržištima koja su do sada bila pod jakim uticajem ukrajinske robe. Zemlje centralne Evrope, Bliski istok, čak i neka balkanska tržišta — svi oni osetiće manjak ukrajinskih jabuka ako se zastoji nastave. Srpski proizvođači koji imaju kapacitet, kvalitet i organizovan izvoz mogu da iskoriste taj prozor. I treba ga iskoristiti, bez oklevanja.
Ali tu je veliko ali. Srpska logistika nije imuna na iste one probleme koji muče Ukrajinu. Zastoji na granicama, rast cena goriva, nedostatak hladnjačarskih kapaciteta i nepredvidive carinske procedure na putu ka EU ili ka istoku — sve to pritište i naše izvoznike. Razlika je u stepenu, ne u vrsti problema. I dok mi gledamo ka ukrajinskim zastojima kao prilici, treba da se zapitamo koliko smo mi sami udaljeni od istog scenarija.
Treba biti jasan o jednom. Ukrajinski proizvođači ne odustaju od izvoza. Oni pauziraju, traže alternativne kanale, pregrupišu se. Kada se logistički uslovi poboljšaju — a to će se dogoditi, pitanje je samo kada — oni će se vratiti na tržište sa istom agresivnošću kao i do sada. Srpski proizvođači koji vide priliku u tuđem problemu moraju da znaju da je taj prozor privremen. Ko uđe u njega mora da izgradi poziciju koja će opstati i kada ukrajinska jabuka sele na police ponovo.
Makazice koje seku budućnost
Najveća lekcija iz ove priče nije o Ukrajini. Nije ni o granicama ni o brodovima. Najveća lekcija je o strukturi voćarskog lanca vrednosti u kojoj proizvođač nosi najveći rizik, a dobija najmanji deo kolača. Kada otkupna cena iznosi jedva trećinu ili polovinu maloprodajne, sistem je bolestan — bilo da govorimo o grivnama, dinarima ili evrima.
Srpsko voćarstvo ne može da napreduje dok proizvođač prodaje ispod cene koštanja, dok posrednik uzima maržu bez rizika, i dok država posmatra sa strane kao da je to neko tuđe pitanje. Ukrajinsko iskustvo nam pokazuje da su logistički problemi samo ubrzali proces koji je i inače neodrživ. Pitanje koje treba da postavimo nije samo kako da izvozimo više — pitanje je kako da proizvođač zadrži veći deo vrednosti koju stvara. Jer dok god makazice seckale na ovaj način, berba će biti tuđi posao, a mi ćemo samo gledati kako se naši plodovi prodaju za parče hleba.
Izvor: Agro TV, 30. oktobar 2026.
💬 0 comments