Dok srpski voćar ove jeseni stoji nad sanducima jabuke iz Kačara i kalkuliše da li mu se isplati platiti berbu, negde daleko u planinama centralne Azije jedna vlada je upravo donela odluku koja zvuči kao iz neke druge epohe agrarne politike. Kirgistan je dvadeset sedmog oktobra 2026. zabranio uvoz jabuka iz svih izvora — iz trećih zemalja i iz država Evroazijske ekonomske unije — sa rokom važenja do prvog februara 2027. godine. Za nekoga ko prati srpsku poljoprivredu, gde poljska, italijanska i makedonska jabuka na pijaci redovno stoje jeftinije od domaće, ova vest je udarac — ali ne kirgistanskim voćarima, nego našoj svesti o tome šta država može kad zaista hoće.
Šta se tačno desilo
Odluka je objavljena dvadeset sedmog oktobra 2026. godine, a preneli su je i EastFruit i kazahstanska agencija Kazinform. Zabrana obuhvata jabuke koje padaju pod odgovarajuće tarifne kategorije carinske nomenklature Evroazijske ekonomske unije, što znači da nije reč o simboličnoj, dekorativnoj meri. Kirgistan je zatvorio carinsku granicu za konkretnu robu, konkretnim aktom, sa konkretnim datumom isteka. Izuzetak su samo pošiljke u tranzitu i one jabuke koje su već bile upućene ka Kirgistanu pre nego što je zabrana stupila na snagu — logična i pravno-tehnički neophodna klauzula koja sprečava da transport koji je već na putu ostane blokiran na granici.
Rok do februara 2027. nije slučajan. To je period u kojem se ovogodišnji rod jabuka plasira na tržište — od berbe u jesen, preko skladištenja zimi, do postepenog pražnjenja hladnjača u proleće. Kirgistanska vlada je, drugim rečima, rekla svojim voćarima: imate četrnaestak meseci da prodate svoje jabuke bez konkurencije sa strane.
Zašto je ovo važno i šta Kirgistan zapravo radi
Kirgistan je zemlja sa oko sedam miliona stanovnika, voćarski aktivna, sa tržištem koje je tradicionalno bilo otvoreno za uvoz iz susednih država Evroazijske ekonomske unije — pre svega iz Kazahstana, ali i izvan bloka. Ovo nije prvi put da se centralnoazijske zemlje okreću zaštitnim merama u poljoprivredi, ali je dužina trajanja zabrane neuobičajena. Većina sličnih mera u regionu traje mesecima, ne godinama.
Sama zabrana uvoza ne garantuje rast otkupnih cena, ali bi mogla da pruži dodatni prostor domaćim proizvođačima za plasman robe. — analiza EastFruit
Ovo je ključna rečenica u celoj priči. EastFruit, portal koji prati voćarsko tržište postsocijalističkog prostora, otvoreno kaže da zabrana nije magični štapić. Kirgistanski voćari neće automatski dobiti veću cenu samo zato što poljska ili kineska jabuka više ne može da pređe granicu. Sve zavisi od tri stvari: koliko su jabuke proizveli, kakvog su kvaliteta i koliko njihovi potrošači imaju novca da plate. Ako je rod slab, ako je kvalitet loš, ako su ljudi siromašni — zabrana neće doneti ništa osim praznih polica i uvoznika koji čekaju februar.
Ali — i ovo je bitno — ako je rod dobar i ako je kvalitet pristojan, ova mera daje domaćim proizvođačima ono što srpski voćari nemaju. Vreme. Vreme da prodaju bez da neko sa jeftinijom robom iz uvoza pritiska cenu nadole.
Paralela sa Srbijom — šta bismo mogli da naučimo
Srpski voćari proizvode između sto pedeset i dvesta hiljada tona jabuka godišnje, zavisno od godine i regiona. Najveći deo te proizvodnje dolazi iz regiona Kačara, Ovčarsko-kablarske klisure i okoline Valjeva. I svake jeseni se dešava ista priča: domaća jabuka na veliko stoji od sto pedeset do dvesta dinara po kilogramu, dok uvozna — pre svega poljska — na pijaci stoji slično ili čak jeftinije, zato što je poljoprivreda u Poljskoj subvencionisana na nivou koji mi ne možemo da zamislimo.
Srpska država nikada nije uvela sličnu meru za jabuke. Nikada nije rekla: „Domaći voćari, imate osam meseci da prodate svoj rod, mi za to vreme zatvaramo granicu za uvoz." Razlozi su složeni — Svetska trgovinska organizacija, CEFTA sporazum, Stabilizaciono-pridružni sporazum sa EU, sve to ograničava manevarski prostor. Ali Kirgistan je članica Evroazijske ekonomske unije i WTO-a, i ipak je doneo ovu meru. Pravno je moguće kada se argumentuje zaštitom domaće proizvodnje u periodu berbe i skladištenja.
Ograničenje bi moglo da promeni konkurentske uslove za strane dobavljače koji tradicionalno snabdevaju kirgistansko tržište. — Kazinform
Ovo je ono što bi u Srbiji trebalo da naspe na sto Ministarstva poljoprivrede. Ne da kopiramo Kirgistan — nego da preispitamo zašto u momentima kad domaći voćar ne može da proda jabuku za dvesta dinara, pijaca u Beogradu, Novom Sadu i Nišu istovremeno nudi uvoznu za sto osamdeset. Ko to subvencioniše? Naš porezni obveznik preko indirektnih mehanizama EU zajedničke poljoprivredne politike, naravno. I mi to plaćamo time što naš voćar ostaje bez tržišta.
Šta ovo znači za srpskog proizvođača
Kirgistanska mera je eksperiment koji ćemo moći da pratimo u realnom vremenu. Ako se ispostavi da su domaće cene jabuka u Kirgistanu porasle i da su voćari uspeli da isprazne skladišta pre februara 2027, imaćemo konkretan dokaz da zaštitna mera u periodu berbe funkcioniše čak i u uslovima otvorene trgovinske arhitekture. Ako se ispostavi da su cene ostale iste i da su potrošači samo plaćali više za lošiju robu, imaćemo dokaz da zabrana uvoza nije rešenje bez jake domaće proizvodnje.
Za srpskog voćara poruka je dvostruka. Prva: država koja želi da zaštiti svoje proizvođače to može da uradi — pitanje je samo da li ima političke volje. Druga: ni jedna zabrana uvoza ne zamenjuje kvalitet, sortiment, skladišnu infrastrukturu i organizovanu prodaju. Kirgistan to sada testira na svojoj koži.
Ako iko misli da je ovo samo egzotična vest iz zemlje o kojoj ne znamo ništa — neka se seti koliko poljske jabuke ove jeseni video na pijaci pored one naše iz Kačara.
Izvor: Agro TV, 31. oktobar 2026.
💬 0 komentara