Ima u poljoprivredi jedan trenutak koji svi poznajemo — kada računate na nešto, kada ste već rasporedili dinare u glavi, kada ste skoro videli tu mašinu na svom dvorištu. I onda neko, hiljadu kilometara daleko, bez poziva i bez objašnjenja, kaže — nema. Vlada Mađarske je dopisom stavila van snage odluku o dodeli bespovratnih sredstava za nabavku poljoprivredne mehanizacije, opreme i alata iz Mađarske, obustavivši treći javni poziv poznat kao BTP-26. Dopis je stigao u Fondaciju „Progressus", kroz koju je program sprovođen, i zaustavio sve — preko noći, bez upozorenja, bez alternative.
Kako je izgledao program koji je stvarno radio
Da bismo razumeli šta je palo, moramo da vidimo šta je stajalo. Ovo nije bio još jedan konkurs sa dvanaest priloga i osam meseci čekanja. Mađarska je kroz Fondaciju „Progressus" obezbeđivala bespovratna sredstva u visini do sedamdeset odsto ukupne vrednosti investicije. Korisnik je ulagao preostalih trideset. Pravo učešća imali su registrovani poljoprivrednici, preduzetnici, mikro, mala i srednja preduzeća, zadruge i udruženja sa sedištem na području Republike Srpske i Brčko distrikta.
Minimalni iznos podrške po korisniku bio je dve hiljade i petsto evra, a maksimalni dvadesetpet hiljada. Za nekoga ko zna koliko košta novi traktor, te brojke znače sledeće — uložiš sedam-osam hiljada sopstvenih, dobiješ mašinu vrednu dvadesetpet. To je razlika između nove mašine koja menja proizvodnju i starog traktora iz devedesetih koji jede naftu i vreme.
Program je po strukturi podsećao na najbolje evropske prakse. Bila je tu obaveza zadržavanja opreme u vlasništvu i korišćenja u proizvodnji najmanje tri godine — što je sprečavalo špekulacije i preprodaju subvencionisanih mašina. Mađarska strana je htela da vidi realne investicije na terenu, a ne brzu zaradu na račun donatora. Prva dva kruga su pokazala da je formula radila.
Šta su prva dva kruga ostavila na terenu
Ljudi koji prate situaciju kažu da su prva dva poziva iskorišćena u maksimalnom kapacitetu. To nije novinarska fraza — to znači da je novac bio rasprodat, da su se prijave slale u roku i da je interesovanje prevazilazilo raspoloživa sredstva. Proizvođači su kroz program dobijali pristup mađarskoj mehanizaciji koja, u poređenju sa zapadnoevropskim brendovima, nudi povoljniji odnos cene i kvaliteta. Posebno za gazdinstva srednje veličine koja ne mogu da opravdaju kupovinu mašina od sto pedeset hiljada evra, a kojima stara oprema jede svaku maržu.
„Podrška je bila značajna i ozbiljna, a poljoprivrednici su je iskoristili u maksimalnom kapacitetu u prva dva poziva. Očekivali smo da će biti i treći, ali do njega ipak nije došlo. Idemo dalje." — Stojan Marinković, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednih proizvođača Republike Srpske
Marinkovićeva izjava nosi dva slova. Prvi je činjenica — program je radio, ljudi su ga koristili, interesovanje je bilo stvarno. Drugi je onaj između redova. „Idemo dalje" nije optimizam. To je rezignacija čoveka koji je naučio da se u poljoprivredi ništa ne dobija zauvek. Ali ispod rezignacije leži problem koji pogađa čitav region.
Treći poziv je, pre obustave, privukao veliki broj prijava. To znači da su desetine, možda i stotine proizvođača već planirale investicije, računale rate kredita za preostalih trideset odsto, možda čak i potpisivale predugovore sa dobavljačima. Sada se sve to vraća na početak. Neki će odustati. Neki će kupovati jeftinije i lošije. Neki će čekati godinu koja možda ne dođe.
Zašto ovo pogađa i one izvan Republike Srpske
Ova vest se formalno odnosi na Republiku Srpsku i Brčko distrikt, ali njena težina prelazi entitetske i državne granice. Poljoprivredna proizvodnja u regionu povezana je istim problemima — starosna struktura mehanizacije, nedostatak kapitala za reinvestiranje i zavisnost od spoljnih izvora finansiranja koji dolaze i odlaze političkom voljom, a ne ekonomskom logikom.
U Srbiji poljoprivrednici godinama čekaju konkurse za podsticaje za investicije u mehanizaciju i opremu. Kada ti konkursi izađu, sredstva se rasprodaju za nekoliko dana. Situacija u Republici Srpskoj bila je, u neku ruku, bolja — tu je bio program koji je funkcionisao, koji je imao jasne uslove i koji je omogućavao pristup novoj opremi sa znatno manjim teretom za korisnika. Sedamdeset odsto bespovratnih sredstava je nivo koji domaći konkursi retko dostižu. Tipično, domaće subvencije pokrivaju trideset do pedeset odsto vrednosti investicije, i to uz složenu administrativnu proceduru koja odbija one koji nemaju vremena za papirologiju.
Ključna lekcija ovoga nije u brojevima. Ključna lekcija je u tome što spoljni programi podrške, ma koliko bili vredni i dobro zamišljeni, ostaju ranjivi na odluke donosilaca koji nisu odgovorni prema lokalnim poljoprivrednicima. Mađarska vlada nije dužna Republici Srpskoj da održava ovaj program. To je bio gest dobre volje, ekonomski i politički motivisan, i kao takav — podložan promeni bez obaveštenja i bez naknade.
„Kada ti spoljni partner povuče podršku, ne gubiš samo novac — gubiš poverenje u planiranje. A bez planiranja, nema ozbiljne poljoprivrede." — predstavnik poljoprivrednog sektora iz regiona
Konkretan udarac za konkretnog čoveka
Obustava programa BTP-26 nije apstraktan politički potez. To je udarac za proizvođača koji je računao da će za svojih trideset odsto uložiti sedam ili osam hiljada evra i dobiti traktor ili prikolicu vrednu dvadesetpet hiljada. Sada on stoji pred izborom — da kupi istu mašinu po punoj ceni, što verovatno ne može, da traži kredit, što je u trenutnim uslovima skupo, ili da odustane i nastavi sa starom opremom koja ga košta na svakom preoravanju, na svakom košenju, na svakom transportu.
Uslov zadržavanja mehanizacije najmanje tri godine u vlasništvu i korišćenju u proizvodnji bio je garancija da podrška ne ode u špekulaciju. Taj uslov je sada besmislen jer nema šta da se zadržava. Ali pokazuje koliko je program bio ozbiljno koncipiran — mađarska strana je htela realne investicije, a ne preprodaju. Raspon od dve hiljade i petsto do dvadesetpet hiljada evra bespovratnih sredstava po korisniku bio je dovoljno širok da obuhvati i malog proizvođača koji treba motokultivator i srednje gazdinstvo koje ulaže u traktor sa priključcima. U prva dva kruga taj je raspon funkcionisao. Sada treći krug neće ni početi.
Svi koji su podneli prijave biće obavešteni o prekidu javnog poziva. To je suva, birokratska rečenica koja ne prenosi ništa od onoga što oseća čovek koji je tri nedelje okupljao papire, proveravao svedočanstva, razgovarao sa dobavljačem i planirao proizvodnju za sledeću sezonu. Dopis iz Budimpešte ne pita za to.
Šta sledi i ko preuzima odgovornost
Pitanje koje sada ostaje otvoreno jeste da li će vlasti u Republici Srpskoj preuzeti inicijativu i ponuditi sopstveni program slične strukture, ili će poljoprivrednici ostati prepušteni standardnim domaćim mehanizmima podrške koji, realno, ne dostižu nivo koji je mađarski program pružao. Odgovor na to pitanje neće stići brzo, a poljoprivredna proizvodnja ne čeka. Sezona ide, usevi se seju, stoka se hrani, i mašine koje treba da zamenite neće postati mlađe zato što je neki program pao.
Marinković kaže „idemo dalje", i to je jedino što poljoprivrednik može da kaže. Ali „dalje" bez jasne perspektive znači sporije, skuplje i sa manje nade. A nada je u ovoj profesiji već ionako najskuplja sirovina koja se ne može subvencionisati — ni domaćim novcem, ni tuđim.
Izvor: Agro TV, 31. oktobar 2026.
💬 0 komentara