Kada jedna mala zemlja udvostruči prihode od izvoza trešanja, a druga, mnogo veća, izgubi skoro polovinu zarade — vredi stati i zapitati se zašto. Odgovor nije u klimi, ni u sortama, ni u povoljnijoj godini. Odgovor je u tome kome prodaješ i koliko truda ulažeš u to da ti plod stigne do kupca u stanju u kojem si ga i ubrao.
Zašto ovo pitanje pogađa i srpskog proizvođača
Analiza portala EastFruit, objavljena krajem oktobra 2026, upoređuje izvoz trešanja Moldavije i Uzbekistana u dva vremenska perioda: 2018–2021. i 2022–2025. Rezultati su toliko kontrastni da služe kao udžbenik slučaja — ne samo za te dve zemlje, već za svakog proizvođača koji razmišlja o izvozu voća, uključujući i naše gazdinstvo u Srbiji.
Srpska proizvodnja trešanja je decenijama bila okrenuta domaćem tržištu i Rusiji. To je, u kratkim intervalima, donosilo solidnu zaradu. Ali u dužem roku, zavisnost od jednog kupca je rizik koji se ne isplati — i Moldavija i Uzbekistan to sada dokazuju brojkama, svaka na svoj način.
Moldavija: kako se povećava i količina i cena
Moldavija je u poređenju ta dva perioda povećala prosečne godišnje količine izvezenih trešanja za četrdeset četiri odsto. Ali ono što je zaista impozantno jeste rast realnih prihoda — sto osamdeset dva odsto. Drugim rečima, Moldavci nisu samo prodali više trešanja, nego su ih prodali i znatno skuplje. To se ne dešava slučajno.
Rumunija je postala ključno odredište za moldavske trešnje, a među kupcima su i Poljska, Nemačka, Holandija i Velika Britanija. Prodor na ta tržišta podstakao je proizvođače da ulažu u modernizaciju zasada, unapređenje kvaliteta plodova, sisteme za navodnjavanje i savremenije postupke skladištenja i pripreme robe. Krug se zatvorio: bolji kvalitet otvorio je nova tržišta, a nova tržišta su nametnula standarde koji su primorali proizvođače da ulože u tehnologiju.
Kada kupac iz zapadne Evrope kaže da trešnja mora biti određene krupnoće, čvrstoće i bez oštećenja, proizvođač nema izbora — ili će uložiti u hladnjaču i sortiranje, ili će ostati bez tog kupca. — iz analize portala EastFruit
To je lekcija koja u Srbiji još uvek nije dovoljno shvaćena. Mi imamo proizvođače koji uzgajaju odlične trešnje, ali nemaju hladnjaču na imanju, nemaju sortirnu liniju i robu isporučuju u gajbama, kao pre trideset godina. Na domaćem tržištu to još uvek prolazi. Na zahtevnijem — ne prolazi.
Uzbekistan: šta se dešava kada staviš sve jaja u jednu korpu
Uzbekistan je u istom periodu zabeležio pad prosečnih godišnjih izvoznih količina trešanja od oko petnaest odsto. Pad realnih prihoda je mnogo drastičniji — četrdeset tri odsto. Znači, Uzbekistanci su prodali manje trešanja i po znatno nižim cenama. Razlog je brutalno jednostavan: gotovo osamdeset odsto izvoza uzbekistanskih trešanja 2024. godine odlazi u Rusiju i Belorusiju.
Pokušali su da prodaju i drugde — u Kinu, Južnu Koreju, Ujedinjene Arapske Emirate. Ali ti pokušaji nisu bili dovoljni da promene izvoznu strukturu. Kada ti osamdeset odsto robe ide na jedno tržište, ti nisi izvoznik — ti si talac tog tržišta. Ako kupac zna da nemaš kuda drugde, on diktira cenu.
Koncentracija na jedno tržište nije strategija — to je kocka. Radi dok god tržište ima novca i volje da kupuje. Prestane li bilo koje od to dvoje, padaš sa njim. — iz analize portala EastFruit
Razlike u rezultatima Moldavije i Uzbekistana ne mogu se pripisati samo izboru tržišta. Na izvoz utiču i proizvodnja, cene, kvalitet, logistika i struktura ponude. Ali podaci nedvosmisleno ukazuju na značaj širenja kruga kupaca i smanjenja zavisnosti od pojedinačnih odredišta.
Šta ovo znači za srpsko voćarstvo
Srbija se nalazi negde između moldavskog i uzbekistanskog modela — bliže drugom, nažalost. Naš izvoz voća je i dalje pretežno okrenut ka Rusiji i zemljama regiona. To donosi novac kada su prilike povoljne, ali nas ostavlja izloženim kada se prilike promene. A prilike se menjaju — to nije pitanje da li, nego kada.
Moldavski primer pokazuje da diversifikacija tržišta nije politička parola, nego poslovna imperativa. Proizvođač koji prodaje na pet različitih tržišta trpi manje kada jedno od njih zakaže. Proizvođač koji prodaje na jednom — pada čim to tržište kihne. Ali diversifikacija zahteva ulaganje. Zahteva hladnjače, sorte koje odgovaraju različitim kupcima, sertifikaciju, pakovanje koje izgleda kao da je neko i mislio na njega. Sve to košta i sve se isplati — moldavske brojke to dokazuju bez diskusije.
Uzbekistanski primer nas uči još jednu stvar: pokušaji diversifikacije koji su polovični ne daju rezultate. Uzbekistan jeste pokušao da proda u Kinu, Južnu Koreju i UAE, ali ti pokušaji nisu bili dovoljno ozbiljni ni sistematski da promene strukturu izvoza. Diversifikacija nije stvar povremenih pokušaja — to je strategija koja se gradi godinama, sa jasnim ciljem, ulaganjima i ljudima koji znaju šta rade.
Trešnja je jedna od najzahtevnijih voćnih vrsta za izvoz. Kratko joj je vreme ubiranja, kratko joj je vreme skladištenja, lako gubi kvalitet u transportu. Zato je baš trešnja idealna za testiranje ozbiljnosti proizvođača i sistema. Ko izveze trešnju i stigne je u stanju koje kupac prihvata — taj može da izveze i malinu, i breskvu, i šljivu.
Srpski voćar koji i danas misli da je Rusija dovoljna, ne vidi šta se dešava u svetu. Moldavija je shvatila na vreme. Uzbekistan je kasnio. Pitanje je samo koje strane ćemo biti mi — i koliko će nas koštati da saznamo.
Izvor: Agro TV, 31. oktobar 2026.
💬 0 comments