Oktobarske kiše su odradile posao koji voćar u Srbiji najviše voli — natopile zemlju do one mere da sadnica prima koren kao da je tu oduvek bila. U Institutu za voćarstvo u Čačku pakovanje sadnog materijala ide punim kapacitetom, a ono što se ovogodišnje sezone vidi na spiskovima narudžbina nije samo rutina. Iza brojeva se kriju dva trenda koja vrede pažnje — šljiva nastavlja da gazi sve pred sobom, a sorte koje smo skoro zaboravili polako se uvlače nazad u profesionalne zasade.
Vlažno tlo i suve kalkulacije
Darko Jevremović, direktor Instituta za voćarstvo u Čačku, nije čovek od praznih fraza. Kada kaže da su uslovi za sadnju trenutno povoljni, to znači da je parcela koja je dobro pripremljena i koja ima vlage spremna da primi sadnicu bez dodatne navodnjavanja i bez stresa za korenov sistem. Padavine su pale, zemljište je rastresito, i ko je na vreme uradio osnovnu obradu, sada može da sadi bez osvrtanja.
Ali vlažno tlo je samo početak priče. Ono što je zanimljivije jeste šta proizvođači traže i zašto. Poslednje tri do četiri sezone srpsko voćarstvo je preživelo pravu malu dramu sa prolećnim mrazevima — kajsija i dunja su na mnogim lokacijama dobijale udar po cvetu, rod je odlazio u jednom noćnom mrazu, i godina je propadala. Logično bi bilo očekivati da proizvođači okreću leđa tim vrstama. I jeste bilo tako — interesovanje je padalo. Ali sada se ponovo penje.
Zašto? Zato što otkupne cene kajsije i dunje, kada se rod uhvati, opravdavaju svaki rizik. Proizvođač ne bira sortu po romantici — bira je po matematici. A matematika kaže da jedna dobra godina sa kajsijom ili dunjom pokrije dve loše, pod uslovom da imate gde da prodate i po kojoj ceni.
Šta se sadi, šta se preskače
Šljiva je neprikosnovena i to nije vest — to je stanje stvari. Čačanska rodna i čačanska lepotica, sorte koje su ponikle upravo u čačanskom Institutu, i dalje vuku glavnu liniju potražnje za sadnim materijalom. Srbija ima preko četrdeset hiljada hektara pod šljivom i od te površine živi rakija, suvo voće, zamrznuti plodovi i izvoz u evropske lance. Svaki voćar na terenu zna da je šljiva sigurna karta — ne zato što ne može da propadne, već zato što se i kada propadne od teško propada.
Poraslo je interesovanje kupaca sadnog materijala za budimkom, za kožarom, za autohtonim sortama šljive. Kod šljiva su to pre svega crvena ranka i druge stare sorte, kojih poslednjih godina ima veoma malo u ponudi na tržištu Srbije. — Darko Jevremović, direktor Instituta za voćarstvo u Čačku
Tu priča postaje zanimljiva. Budimka, kožar, crvena ranka — imena koja zvuče kao iz dedinog voćnjaka, a koja se sada vraćaju u profesionalne zasade. Razlog je dvojak i treba ga razumeti do kraja. S jedne strane, ove sorte podnošljivo uspevaju sa manje hemijskih tretmana, što ih čini privlačnim za proizvođače koji žele da smanje troškove zaštite ili koji ciljaju na tržište sa povećanom svesti o ekološkoj proizvodnji. S druge strane, na tržištu ih jednostavno nema — ponuda je tanka, i ko ih sada ponudi, ima komparativnu prednost koju konkurencija ne može da replicira preko noći.
Ali stručnjaci Instituta ne puštaju da euforija odnese razum. Autohtone sorte nisu panaceja.
Autohtone sorte nisu potpuno otporne na bolesti i štetočine i da zaštitu treba prilagoditi njihovim potrebama. — stručnjaci Instituta za voćarstvo u Čačku
Ko misli da može da gaji crvenu ranku ili budimku bez ikakve zaštite, brzo će se razočarati. Zaštita se mora prilagoditi njihovim potrebama — možda ređe, možda drugačiji trenutak, možda drugi preparati, ali nikako. Ovo je poruka koja se mora čuti jasno, jer na sajmovima i po kafanama se čuje priča da su "stare sorte otporne" — i to je poluistina koja može da košta zasada.
Breskva i jabuka beleže slabije interesovanje i to iz različitih razloga. Kod breskve je to razumljivo — klimatski ekstremi, suše, i sortiment koji kasni sa obnovom. Ko je gajio breskvu u poslednjih pet godina zna šta znači izgubiti rod u aprilu. Kod jabuke je priča kompleksnija i teža. Investicija u savremeni jabučnjak je među najskupljim u voćarstvu — sistem za navodnjavanje, mreže protiv grada, hladnjača, i na kraju berba koja traži radnu snagu koju je sve teže naći. Mnogi proizvođači racionalno procenjuju da je prag ulaska previsok za trenutne uslove kreditiranja i da je rizik prevelik za površinu koju mogu da pokriju.
Kruška je posebna priča. Viljamovka, sorta koja se kod nas tradicionalno gaji za rakiju, ponovo je u fokusu. Dobar rakijaš zna — viljamovka koja je pravilno odnegovana daje rakiju koja se prodaje po cenama koje nemaju veze sa onim što ste navikli da vidite na lokalnoj pijaci. Potražnja za sadnicama viljamovke je izraženija, i to je signal koji treba ozbiljno shvatiti. Ko ima paradajz-rakiju za sto dinara i ko ima viljamovku za dve hiljade — zna razliku.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Kada čitate da stare sorte ulaze u zasade, lako je pomisliti da je u pitanju nostalgija ili neki urbani trend koji je dopro do sela. Nije. U pitanju je tržišna praznina koju je neko prepoznao. Crvena ranka, budimka, kožar — to su sorte sa identitetom, sa pričom, i sa ukusom koji se ne može zameniti ni jednom modernom kultivarom. Na tržištu gde je sve uniformnije, gde je jabuka iz jedne hladnjače ista kao jabuka iz tri države, razlika postaje vrednost. Ali razlika zahteva i znanje.
Proizvođač koji danas sadi crvenu ranku mora da zna da ona nije sorta za intenzivni zasad sa hiljadu stabala po hektaru i navodnjavanjem kap-po-kap. Ona traži drugačiji pristup, drugačiji razmak, drugačiju rezidbu. I mora da zna da će zaštita biti tu — drugačija, ali tu. Ko to ne razume, brzo će naučiti na sopstvenom trošku, a trošak u voćarstvu se uvek meri godinama, ne nedeljama.
Institut u Čačku radi važan posao očuvanja i propagacije autohtonog sortimenta. To nije samo naučni rad u laboratoriji i na oglednim poljima — to je čuvanje genetskog fonda koji je deo identiteta srpskog voćarstva. Ali Institut ne može sam i ne treba da bude sam. Potrebne su subvencije za sadnju autohtonih sorti, potrebna je sertifikacija koja će razlikovati pravu crvenu ranku od onoga što se pod tim imenom ponekad prodaje na sajmovima, i potrebna je edukacija proizvođača koji žele da uđu u tu priču. Bez ta tri elementa, povratak starih sorti ostatiće priča za novinare, a ne posao za voćare.
Sezona sadnje je otvorena i pitanje nije da li će se saditi — pitanje je šta će se saditi i sa kakvim znanjem. Šljiva drži primat i to se neće promeniti ni sledeće ni naredne godine. Ali pored nje, na manjim parcelama i u rukama proizvođača koji znaju šta rade, niču stabla sa imenima iz prošlosti. Ako ih negujemo kako treba — sa znanjem, a ne sa romantikom — mogla bi da donesu vrednost koju moderne sorte teško dostižu. Ako ih negujemo kao što smo negovali dedin voćnjak — propašće kao i dedin voćnjak.
Izvor: AgroFin, 1. novembar 2026.
💬 0 comments