Kamioni natovareni živu jagnjad kako prelaze granicu — to je slika koja bi nas trebalo da ponizi, a ne da razveseli. Dok Ministarstvo poljoprivrede ponosno izveštava o broju izvezenih grla u Izrael, Libiju i Alžir, profesor Cvijan Mekić sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu postavlja pitanje koje u ovoj zemlji niko ne želi da čuje: zašto prodajemo sirovinu umesto proizvoda? Odgovor na to pitanje nije prijatan, ali je hitno potreban.
Obrazac koji ponavljamo decenijama
Ko god se bavi srpskom poljoprivredom dovoljno dugo, prepoznaje ovaj obrazac. Prodajemo žito sirovo, kupujemo brašno. Prodajemo šumsko voće sirovo, kupujemo džemove iz inostranstva. Prodajemo živu stoku, a na našim policama stoji meso uvezeno iz zemalja koje su tu istu sirovinu otkupile od nas, preradile i pakovale. Sada se isti scenario ponavlja sa jagnjadi, a brojke za 2026. godinu pokazuju da ovo nije marginalan izvoz — to je ozbiljno tržište sa ozbiljnim obimom.
Tržišta Bliskog istoka i Severne Afrike sve više traže srpsku jagnjad. To je činjenica koju Ministarstvo navodi kao pozitivan signal. I jeste — ali samo na prvi pogled. Jer mi ne izvozimo jagnjeće meso, brendirano i pakovano. Mi izvozimo živo grlo i prepustimo drugima da od njega naprave novac.
Brojke koje govore i o prilici i o gubitku
Podaci Ministarstva poljoprivrede za 2026. godinu ne ostavljaju prostor za nagađanje. U Izrael je izvezeno 10.904 jagnjadi. U Libiju 5.869. U Alžir 3.780 grla. Izvoz se nastavlja i u zemlje CEFTA zone, uključujući Severnu Makedoniju, što znači da su i regionalna tržišta otvorena i da potražnja nije samo daleka i egzotična — ona je i tu, pored nas.
Cena žive jagnjadi se, zavisno od telesne mase, kvaliteta grla, regiona, načina otkupa, obima isporuke i uslova ugovorenog izvoza, kreće između četristo i petsto dinara za kilogram. To su brojke sa kojima se stočar može izvući, ali ne i obogatiti. Razlika između te cene i cene jagnjećeg mesa na policama bliskoistočnih supermarketa je višestruka. Ta raznica je nečija zarada, nečiji brend i nečija ekonomska snaga. Trenutno to nije naša.
Nisam zadovoljan kada gledam snimke izvoza živih životinja. To je sirovina. — prof. dr Cvijan Mekić, Poljoprivredni fakultet u Beogradu
Mekić nije ostao na diplomatskim opaskama. Rekao je ono što mnogi u struci misle, ali retko ko izgovori javno — da Srbija nema nijednu specijalizovanu klanicu za sitne preživare, odnosno ovce, jagnjad i koze. Taj podatak, sam po sebi, govori više od bilo koje analize. Nemamo gde da zakoljemo i preradimo ono što proizvodimo, pa onda prodajemo živo i zahvalni smo na tome.
Jugokop — dokaz da smo mogli, pa prestali
Na jugu zemlje, u Bujanovcu, nekada je radila klanica „Jugokop" koja je uspešno izvozila i juneće i jagnjeće meso. Za samo tri meseca — april, maj i jun — u njoj se klalo oko sto pedeset hiljada jagnjadi. Taj podatak nije iz daleke istorije. To je recentna prošlost koja pokazuje da smo imali kapacitet, imali smo tržište i imali smo ljude koji su znali kako da to rade.
Danas ta klanica ne radi. I upravo zato su stočari iz Vojvodine ponovo pokrenuli inicijativu da se pronađe rešenje za oživljavanje „Jugokopa". Njihov argument je prost i neoboriv — visoki troškovi transporta živih životinja na velike udaljenosti, plus činjenica da prodaja živog grla donosi manje novca od prodaje mesa, čine trenutni model izvoza ekonomski neopravdanim na duge staze. Prodaješ jeftinije, trošiš više na transport, i na kraju još misliš da si dobro prošao.
Pitanje koje se nameće je zašto ta inicijativa već nije sprovedena. Odgovor leži u poznatom začaranom krugu koji u srpskoj poljoprivredi vidimo svuda — nema specijalizovane klanice jer nema dovoljno obrta za sitne preživare, a nema dovoljno obrta jer nema klanice koja bi otkupljivala njihove životinje i plasirala meso na tržište. Neko mora da prekine taj krug. Ako čekamo da se to desi spontano, čekaćemo dugo. Verovatno do onog trenutka kad više ne budemo imali ni stoku da prodajemo.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Problem izvoza žive jagnjadi nije samo problem stočara. On je simptom šire bolesti srpske poljoprivrede — nedostatka preradivačkih kapaciteta koji bi sirovinu pretvorili u proizvod sa dodatom vrednošću. Isti obrazac vidimo u mlekarstvu, u voćarstvu, u žitaricama. Uvek prodajemo sirovo, uvek kupujemo gotovo. I uvek se čudimo zašto ne idemo napred.
Za čoveka koji drži ovce u Banatu, na Kopaoniku ili u Staroj Planini, ovo znači sledeće — on će dobiti svojih četristo do petsto dinara po kilogramu i biće zadovoljan jer nema drugog izbora. Njegov kupac na Bliskom istoku će od tog istog grla napraviti proizvod koji košta triput, četiri puta, pet puta više. I ta razlika nikada neće stići do srpskog gazdinstva. Ne zato što ne može, nego zato što nismo izgradili sistem koji bi to omogućio.
Podaci ukazuju na mogućnosti plasmana žive jagnjadi na različita tržišta i značaj kontinuiranog rada na pronalaženju novih kupaca. — Ministarstvo poljoprivrede
Ministarstvo navodi da se radi na pronalaženju novih kupaca, i to je pozitivno. Ali pronalaženje novih kupaca za živu jagnjad je polovična pobeda. Prava pobeda bi bila pronalaženje kupaca za srpsko jagnjeće meso — pakovano, brendirano, sa certifikatom porekla i cenom koja odražava dodatu vrednost. Sve ostalo je trgovina sirovinom na nivou kolonijalne ekonomije.
Oživljavanje klanice „Jugokopa" u Bujanovcu ne bi bilo samo povratak jednom prethodnom kapacitetu. To bi bio signal da Srbija napokon prestaje da bude izvoznik sirovine i postaje izvoznik proizvoda. Stočari iz Vojvodine to razumeju. Pitanje je da li to razumeju i oni koji donose odluke. A dok ne razumeju, kamioni će i dalje odvoziti živu jagnjad preko granice, a novac koji bi mogao da ostane u Srbiji odlaziće s njima.
Izvor: AgroFin, 1. novembar 2026.
💬 0 comments