Kada vam kormoran pojede šarana vredan pola budžeta domaćinstva, dosad ste mogli samo da psujete. Sada, ako usvoje novi zakon, bićete u prilici da tražite odštetu od države. Ministarstvo poljoprivrede je krajem oktobra pokrenulo javnu raspravu o Nacrtu zakona o podršci u ribarstvu i akvakulturi, koja traje do dvadesetog novembra, a ako se ovaj propis usvoji, srpski ribnjaci će po prvi put dobiti pravi pravni okvir za finansijsku pomoć, naknadu šteta i organizovanje proizvođača. Pitanje je samo da li je ovaj korak prekasno ili ipak tačno na vreme.
Zašto ovaj zakon sada i šta menja
Ribarstvo i akvakultura u Srbiji godinama su živeli u senci „prave" poljoprivrede. Dok su ratare i stočare obasipali podsticajima, proizvođači ribe su se snalazali kako su znali i umeli — kroz preprodaju, kroz ad hoc mere, kroz preživljavanje. Ovaj nacrt pokušava da to promeni tako što uspostavlja tri jasna stuba podrške: strukturnu podršku, državnu pomoć i pomoć male vrednosti, poznatu kao de minimis. Konkretni programi finansiranja donosiće se na osnovu zakona, što znači da sam propis postavlja ram, a unutar njega će se tek graditi kuća.
Tu leži i glavna zamka. Nacrt ne propisuje iznose podsticaja niti procente sufinansiranja investicija. To će zavisiti od programa koje donosi Vlada i posebnih propisa Ministarstva. Drugim rečima, zakon kaže „možete da dobijete novac", ali ne kaže koliko. Za proizvođača koji planira ulaganje, to je razlika između sigurnosti i kocke.
Šta konkretno donosi nacrt
Najznačajnija novina za svakog vlasnika ribnjaka jeste mogućnost naknade štete. I to ne samo od elementarnih nepogoda i bolesti, već i od zaštićenih životinja — pre svega ptica koje decimiraju popunjenost bazena. Da bi proizvođač ostvario pravo na pomoć, mora postojati direktna veza između nastale štete i ponašanja životinja, a visinu prihvatljivih troškova procenjivaće nadležni organ, nezavisni stručnjak ili osiguravajuće društvo. Kod elementarnih nepogoda potrebno je i zvanično proglašenje događaja od strane nadležnog organa.
Nacrt prepoznaje kao nepovoljne klimatske prilike koje se mogu izjednačiti sa prirodnom nepogodom jaku sušu, led, oluje i dugotrajne padavine koje izazovu pad prosečne proizvodnje veći od trideset odsto, prema propisanoj metodologiji. To je važno, jer je klimatska stvarnost takva da su ekstremni događaji sve češći, a ribnjaci su posebno osetljivi — kako na nedostatak vode, tako i na poplave koje odnesu celu sezonu.
Ribarstvo je uvek bilo tih sektor. Niko nije znao koliko ribe imamo, ko je proizvodi i kuda ona završi. Ovaj zakon, ako se sprovede kako piše, prvi put postavlja ribarstvo na isti nivo na kom su ratari i stočari decenijama. — predstavnik sektora akvakulture
Ipak, odredbe o naknadi štete ne znače automatsku isplatu. Uslove, kriterijume i način dodele pomoći tek treba detaljnije urediti, a državna pomoć će se sprovoditi kroz poseban program. Ko je god radio sa državnom administracijom zna šta to znači — između prava na papiru i novca na računu može proći godina, dve, tri.
Sedmogodišnje planiranje i eAgrar
Nacrt predviđa donošenje dva ključna dokumenta. Prvi je Višegodišnji nacionalni strateški plan razvoja akvakulture, koji bi trebalo da utvrdi prioritete razvoja — sa posebnim naglaskom na smanjenje administrativnih prepreka, pristup vodi i prostoru, inovacije i održivu proizvodnju. Drugi je Višegodišnji program za ribarstvo i akvakulturu, koji određuje mere podrške, ciljne grupe i planirana finansijska sredstva. Oba dokumenta donosila bi se za period od sedam godina, dok bi se godišnjim programima precizirala raspodela novca za konkretnu budžetsku godinu.
Pomoć male vrednosti, de minimis, planira se za trogodišnji period. Maksimalni iznos po korisniku biće naknadno propisan, ali nacrt postavlja plafon: ukupna pomoć ove vrste svim proizvođačima za tri godine ne sme premašiti 2,5 odsto godišnje vrednosti proizvodnje sektora. To je relativno skroman okvir, ali za sektor koji do sada nije imao ni to, predstavlja napredak.
Postupak za ostvarivanje podrške vodio bi se elektronski, putem sistema eAgrar, a o zahtevima bi odlučivala Uprava za agrarna plaćanja. Predviđeno je uspostavljanje elektronskog registra korisnika i objavljivanje podataka o primaocima sredstava. To znači transparentnost — ko je dobio, koliko i za šta, biće javno dostupno. Za sektor gde je godinama vladao haos oko porekla ribe i tržišnog plasmana, ovo je korak koji je trebalo napraviti davno.
Nacrt propisuje i da korisnik ne može finansirati istu meru iz dva ili više izvora podrške. U slučaju netačnih podataka ili nenamenskog korišćenja, novac se vraća. Za investicije finansirane podrškom predviđena je obaveza čuvanja dokumentacije tokom pet godina od isplate, uz zabranu prodaje, iznajmljivanja ili nenamenskog korišćenja u tom periodu, osim u izuzetnim slučajevima uz odobrenje Ministarstva.
Pravilo redosleda prijava je jasno — ko prvi podnese, taj prvi dobija. Ali ako podneseš nepotpun zahtev, možeš da ga dopuniš, a novac dobijaš samo ako ga još ima. To znači da administracija mora da bude brža od proizvođača, a ne obrnuto. — iz pregleda nacrta
Proizvođačke organizacije — udruženo ili propasti
Predloženi zakon uređuje osnivanje i priznavanje proizvođačkih organizacija u ribarstvu i akvakulturi, njihovih udruženja i međugranskih organizacija. Za priznavanje proizvođačke organizacije potrebno je najmanje tri člana koji ispunjavaju propisane uslove, uz odgovarajući obim proizvodnje i druge kriterijume. Ove organizacije mogle bi zajednički da planiraju proizvodnju i plasman, promovišu proizvode, unapređuju kvalitet i organizuju tržišne aktivnosti.
Ovo je ključno. Srpsko ribarstvo je preživelo na fragmentisanim malim proizvođačima koji se pojedinačno bore sa tržištem, sa preprodavcima koji diktiraju cene i sa uvozom koji pritiska domaću proizvodnju. Ako se proizvođačke organizacije zaista formiraju i dobiju realnu snagu — ne samo na papiru — to bi moglo da promeni odnos snaga na tržištu. Pitanje je da li će proizvođači prepoznati vrednost udruživanja ili će nastaviti da rade svako za sebe, čekajući da im država reši probleme.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Za proizvođača koji vodi ribnjak negde u Vojvodini ili Mačvi, ovaj zakon donosi tri stvari. Prvo — pravni osnov za traženje pomoći, što do sada nije postojalo na ovom nivou. Drugo — mogućnost naknade štete od kormorana, suše, poplave i bolesti, pod uslovom da dokaže vezu i da nadležni organ proglašava nepogodu. Treće — obavezu da bude transparentan, da čuva dokumentaciju pet godina i da ne proda investiciju koju je država sufinansirala.
To je fer. Ko uzima državni novac, mora da odgovara za njega. Ali država mora da odgovara za svoj deo — da programi budu pravovremeni, da se novac isplaćuje u razumnom roku i da administracija ne bude prepreka već podrška.
Najveći rizik ovog zakona nije u onome što piše, već u onome što ne piše. Bez konkretnih iznosa, bez jasnih rokova isplate i bez stvarnog budžeta, sve ovo ostaje lepa priča na papiru. Javna rasprava traje do dvadesetog novembra — to je tri nedelje u kojima proizvođači moraju da progovore, da kažu šta im treba i šta ne valja. Jer ono što se ne kaže sada, biće teško promeniti kada zakon uđe u skupštinsku proceduru.
Ribarstvo u Srbiji ne može da čeka još jednu deceniju polovičnih rešenja. Ovaj zakon je ili početak ozbiljne politike prema akvakulturi — ili još jedan dokument koji će završiti u fioci, dok ribnjaci propadaju jedan po jedan.
Izvor: Agro News, 1. novembar 2026.
💬 0 komentara