Miholjski susreti u Laćarku: jedan dan kada Srem dokazuje da selo još diše

Kada poslednje oktobarsko sunce obasja sremsku ravninu i centar Laćarka se napuni ljudima, tezgama i mirisima kulena i domaće rakije, teško je ne pomisliti na neka starija vremena. Danas, 31. oktobra, kod spomen-obeležja u ovom sremskom selu održavaju se „Miholjski susreti sela" — manifestacija koja za jedan dan sabere sve ono što se tokom godine raspe po praznim dvorištima i zaboravljenim njivama. Organizator je Grad Sremska Mitrovica, a pokrovitelj Ministarstvo za brigu o selu Republike Srbije. I tu priča tek postaje zanimljiva.

Pokrovitelj koji postoji dok selo nestaje

Ima nečeg surovo simboličnog u tome što država koja ima ministarstvo posvećeno selu istovremeno gubi sela brže nego što stigne da donese strategiju. Ministarstvo za brigu o selu postoji već godinama — i za tih godina su sela širom Srbije izgubila hiljade stanovnika. Ovo nije napad na jednu instituciju. Ovo je konstatacija činjenice da demografsko odumiranje sela ne može da se zaustavi manifestacijama, povremenim subvencijama i putnim nalozima.

Srem je, treba biti pošten, u boljoj poziciji od većine unutrašnjosti. Plodno zemljište, blizina gradova, pristupačni putevi — sve to čini da ovde selo još uvek diše. Ali i ovde se kuće prazne. I ovde se dvorišta zarastaju. I ovde mladi pakuju kofere i ne vraćaju se. „Miholjski susreti" nisu samo vašar. Oni su podsetnik da je vreme proletelo i da nešto mora da se menja.

Šta se dešava u Laćarku

Centar Laćarka danas nije obično seosko raskršće. Ljudi, tezge, zvuci tamburice i mirisi koji pripadaju ovom podneblju — sve to čini da se za jedan dan oseti puls života koji je nekad bio svakodnevica. Bogat kulturno-umetnički i etno-program čini okosnicu manifestacije: folklorna društva, tradicionalna muzika, izložbe rukotvorina, sve ono što čini da čovek na trenutak zaboravi da je došao iz sveta u kome se selo tretira kao statistički problem.

Tezge su ono što ovu priču čini stvarnom. Tu su proizvođači iz okoline — ljudi koji još uvek gaje, prerađuju i donose. Domaći sir, kulen, ajvar, rakija, med, voće, povrće. Sve ono što srpsko selo zna da proizvede, a što gradska tržnica prodaje pod oznakama koje često nemaju nikakve veze sa pravim poreklom. Na tezgama u Laćarku bar znaš od koga kupuješ i šta tačno stavljaš na sto.

Ovaj dan nije samo promocija sela. To je dan kada se sećamo ko smo i odakle smo — jer bez tog sećanja nema ni poljoprivrede koja ima smisla. — predstavnik organizacionog odbora manifestacije

Manifestacija je posvećena promociji sela, očuvanju tradicije, običaja i kulturnog nasleđa ovog podneblja. To su reči koje se lako napišu, ali teže ostvare. Tradicija se ne čuva manifestacijom jednom godišnje. Ona se čuva tako što se njiva ore, što se kuća održava, što se deci prenosi zanat i ljubav prema zemlji. Miholjski susreti su tu da podsete na to. Da izazovu onaj trenutak kada čovek pomisli — pa vredi, vredi se vratiti, vredi ostati.

Paradoks institucija i stvarnosti na terenu

Hajde da budemo potpuno iskreni. Demografsko pražnjenje sela je najveća pretnja srpskoj poljoprivredi. Veća od suše. Veća od uvoza. Veća od niskih otkupnih cena. Jer ko će obrađivati zemlju kada ne bude ljudi? Ko će gajiti pšenicu kada u selu ostanu samo penzioneri? Ko će čuvati tradiciju kada ne bude nikoga kome da se preda?

Laćark i Sremska Mitrovica pokušavaju da odgovore na to pitanje na svoj način — okupljanjem, promocijom, podsećanjem na vrednost. I to treba poštovati. Ljudi koji stoje iza ove manifestacije rade ono što mogu sa sredstvima koja imaju. Ali to je kap u moru dok god nacionalna poljoprivredna politika ne prepozna da selo nije kulturna baština koja se čuva u muzeju. Selo je proizvodna baza koja hrani naciju. A proizvodna baza se ne održava folklornim nastupima.

Ne možemo da čuvamo tradiciju sela ako u tom selu nema ko da živi. Demografija je sudbina poljoprivrede, a ne samo sociološki problem. — iz analize agrarne politike

Šta ovo znači za proizvođača

Za poljoprivrednika koji danas dolazi u Laćark, ova manifestacija je prilika. Prilika da se poveže, da vidi šta drugi rade, da razmeni iskustvo. U vremenima kada je informacija dostupna na telefonu, ljudski kontakt i dalje nosi vrednost koju nijedan portal ne može da zameni. Tu se čuje ko je dobio subvenciju, ko je prodao po kojoj ceni, ko planira šta da seje sledeće godine. Tu se, najprostije rečeno, sklapaju poslovi i dogovori koji kasnije rode na njivi.

Srem je region u kojem se još uvek može živeti od poljoprivrede. Kombinacija ratarstva, povrtarstva i stočarstva daje šansu koju mnogi drugi delovi Srbije nemaju. Ali ta šansa se ne ostvaruje sama od sebe. Traži ulaganje, traži znanje, traži ljude koji će ostati. I traži državu koja će stvoriti uslove da ostati ima ekonomskog smisla.

Miholjski susreti sela su, na kraju, jedan dan u godini kada Laćark postaje ogledalo srpskog sela — sa svim njegovim lepotama, sirotinjom, ponosom i tihom upornošću onih koji ne odustaju. Dok god se okupljaju, ima nade. Ali nada nije strategija. Strategija je kada mladi čovek u Laćarku može da izračuna da mu se isplati ostati na zemlji — i kada država stoji iza te računice sa konkretnim merama, a ne samo sa pokroviteljstvom nad manifestacijom.

Izvor: AgroFin, 31. oktobar 2026.