Daleko od Arilja, daleko od Brusa, u meksičkoj Gvadalahari, jedan čačanski naučnik je pred svetom izgovorio ono što domaći malinar zna po koži, a država neće da čuje. Proizvodnja srpske maline se prepolovila za dve decenije, a umesto da izvozimo ponos, uvozimo tuđu robu da pokrijemo rupu. Dr Aleksandar Leposavić iz Instituta za voćarstvo u Čačku stao je pred Svetsku organizaciju proizvođača maline i rekao istinu. Brojke koje su pale na sto tog međunarodnog skupa nisu bile prijatne, ali su bile tačne. I dok je Srbija predstavljala svoje stanje među velikanima, u pozadini se odvijala priča koja više liči na pad nego na napredak.
Pozadina pada koji traje decenijama
Svetska organizacija proizvođača maline, poznata kao IRO, okuplja Čile, Poljsku, Kinu, Kanadu, Meksiko, Bugarsku, Veliku Britaniju, Peru, Ukrajinu i SAD. Zajedno te zemlje proizvode više od sedamdeset odsto ukupne svetske maline. Srbija je među njima, ali joj pozicija klizi pod nogama kao zemljište na padini posle prolećne kiše.
Još 2002. godine Srbija je proizvodila devedeset tri hiljade tona maline. Bili smo sila. Danas, u 2025. godini, proizvodnja se spustila na oko četrdeset pet hiljada tona. Pola je nestalo. Nije nestalo preko noći, nije nestalo zbog jedne suše ili jedne loše sezone. Nestalo je zato što se sistem godinama oslanjao na entuzijazam proizvođača, a ne na strategiju države.
Brojke koje pričaju svoju priču
Izvoz je prava vožnja lavinskom stazom. Od šezdeset jedne hiljade tona izvezenih 2013. godine, skočili smo na sto četrnaest hiljada tona 2019. Potom je krenulo nadole — šezdeset sedam hiljada tona 2022. U prvih šest meseci 2026. izvezeno je dvadeset osam hiljada tona. Trend se ne ruši naglo, ali se neprestano topi kao sneg na prolećnom suncu.
A onda dolazi deo priče koji boli. Srbija sve više uvozi malinu. Iz Poljske, Ukrajine, Belorusije, Bosne i Hercegovine, Kine i Moldavije. Zemlja koja je decenijama bila ime i prezime za malinu na svetskom tržištu sada kupuje od drugih da bi zadovoljila potrebe svojih kapaciteta za preradu i tržišta. To nije samo ekonomski paradoks, to je udar na identitet srpske poljoprivrede.
Takva situacija predstavlja dodatni izazov za domaći sektor, posebno kada je reč o kvalitetu sirovine na koji su tradicionalni kupci navikli. — dr Aleksandar Leposavić, Institut za voćarstvo u Čačku
Cena koja gasi volju
Ovogodišnji rod imao je izuzetan kvalitet. Vremenski uslovi su pomogli, plodovi su bili dobri, proizvođači su to osetili u berbi. Ali kvalitet ne plaća račune ako cena ne prati. Prošle godine otkupna cena iznosila je prosečno 5,1 evro po kilogramu. Ove godine je pala na oko 3,8 evra. Razlika od evra i po po kilogramu, na pedeset hiljada tona, znači desetine miliona evra manje u džepovima proizvođača.
Tu leži srž problema koji Leposavić nije zaobišao. Oscilacije otkupnih cena neposredno određuju spremnost proizvođača da ulažu u zasade. Malina nije pšenica. Ne zasadi se i zaboravi. Zasad zahteva stalno ulaganje, osvežavanje, zaštitu, nadogradnju sistema. Kada proizvođač vidi da mu se cena preseče za trideset odsto u jednoj godini, pita se — zašto bi ulagao. Sledeće godine ima manje zasada, manje roda. I krug se nastavlja.
Klimatski uslovi su drugi udarac. Leposavić je na skupu predstavio iskustva sa preparatima razvijenim u Srbiji koji biljkama u uslovima visokih temperatura i nedostatka padavina pomažu u usvajanju vlage iz vazduha. Folijarna primena tih sredstava doprinela je boljem stanju biljaka, većim prinosima i kvalitetnijim plodovima — ne samo kod maline, već i kod drugih voćnih vrsta. Dobra vest. Ali rešenje za simptom, ne za bolest.
Proizvođač može da podnese sušu, može da podnese grad, ali ne može da podnese da mu cena pada za evro i po dok mu troškovi rastu svake sezone. — izjava tipičnog malinara iz Arilja
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Malinarski sektor Srbiji, u zavisnosti od godine, donosi više od tristo pedeset miliona dolara. To je novac koji drži na nogama opštine kao što su Arilje, Brus, Ivanjica, Lučani. Ali taj novac ne pada s neba. Dolazi od proizvođača koji su spremni da se muče sa malinom sedam meseci godišnje — od rezidbe do berbe, od zamrzivača do hladnjače.
Kada proizvodnja pada na četrdeset pet hiljada tona, a tržište i dalje traži više, prazninu popunjava uvoz. I to ne uvoz iz susedne Bosne, koja bar ima slične uslove i kvalitet, već iz Kine i Moldavije. Pita se čovek na terenu: kako će tradicionalni kupci iz Nemačke, Francuske, Skandinavije reagovati kada saznaju da u onoj smrznutoj malini koja nosi etiketu „proizvod Srbije” ima i kineske sirovine? Reputacija koja se gradila decenijama može nestati za jednu sezonu.
Leposavić je predstavio i preporuke za stabilizaciju proizvodnje — unapređenje održavanja zasada, efikasniju zaštitu od bolesti i štetočina, razvoj prerade i bolju zaštitu svih učesnika u malinarskom sektoru. Pametne reči. Ali preporuke su jedna stvar, a njihova primena druga. Preporuka ne plaća gorivo za traktor, ne kupuje sadnice, ne pokriva kredit u banci.
Ironija koja boli
Za proizvođača koji danas razmišlja da li da obnovi zasade ili pređe na nešto drugo, ova slika je poražavajuća. Cena pala za evro i po. Klima nepredvidiva. Država daje preporuke, a ne rešenja. Uvoz konkurira domaćoj proizvodnji. Kad nešto i uspe — kao ovogodišnji kvalitet i domaći preparati za sušu — ostaje na nivou eksperimenata i pojedinačnih iskustava, umesto da postane sistemska podrška.
Zanimljiv detalj sa skupa u Gvadalahari: meksička kompanija Aneberis, organizator konferencije, uputila je Leposaviću poziv za radnu posetu meksičkih proizvođača maline Srbiji. Meksikanci žele da vide kako mi radimo. Ironija je bolna — dok svet gleda u nas kao primer, mi gledamo u pad proizvodnje i uvoz iz Kine.
Srpska malina ne treba da postane priča o onome što smo nekada znali da radimo. Ali ako se cena nastavi klatiti se kao džak na vetru, ako klima bude udarala svake godine, i ako uvoz nastavi da puni prazninu koju bi trebalo da popuni domaći zasad — to je tačno ono što će se desiti. A tristo pedeset miliona dolara godišnje je previše da bi se mirno gledalo kako nestaje.
Izvor: Agro TV, 1. novembar 2026.
💬 0 komentara