Kada u Vojvodini čujete „papir za sadnice", prva asocijacija je obično birokratija — formulari, dozvole, overe, pečati. U Novom Sadu su te godine tu frazu uzeli bukvalno i od nje napravili nešto što u srpskoj poljoprivredi retko viđamo: ekološku akciju koja daje konkretan proizvod čoveku koji učestvuje. Doneseš papir, dobiješ sadnicu. Nema predavanja, nema pamfleta, nema praznih obećanja.
Kako jedan grad menja značenje jedne rečenice
Udruženje „Inženjeri zaštite životne sredine" je tokom prolećnih i jesenjih akcija prikupilo 18,5 tona starog papira i kartona. Taj papir nije završio na deponiji — otišao je na reciklažu, a građani, škole, vrtići i poljoprivredna gazdinstva su dobili više od petsto sadnica cveća i tuja. Sadnice su zasađene u baštama, na terasama, u dvorištima širom grada.
Računica koja stoji iza ove akcije je jednostavna, ali kada je pomnožite sa osamnaest i po tona, postaje brutalna. Reciklažom jedne tone starog papira štedi se oko trideset dve hiljade litara vode i sprečava se seča približno sedamnaest stabala starosti od petnaest do dvadeset godina. Pomnožite to sa osamnaest i po tona — i dobijate 315 stabala koja su ostala da stoje.
Samo jesenji deo akcije, organizovan tokom septembra i oktobra na platou ispred JP SPC „Vojvodina", doneo je više od devet i po tona papira kroz šest dvodnevnih događaja. To je 161 stablo spašeno u dva meseca. Akcija „Zamenite stari papir za sadnice" realizovana je u saradnji sa Pokretom gorana Novog Sada, u okviru manifestacije „Novosadske cvetne pijace", uz podršku organizacija OPENS, EKOstar pak i Kappa Star, kao i udruženja „Ritam zdravlja" i „Odrasti zdravo".
Zajedničko i odgovorno delovanje donosi konkretne rezultate u zaštiti prirode. Svaka tona papira koja ne ide na deponiju je trideset dve hiljade litara vode koje smo sačuvali. — Udruženje „Inženjeri zaštite životne sredine"
Zašto bi se poljoprivrednik trebao potruditi
Ako ste poljoprivrednik, brojka od trideset dve hiljade litara vode po toni papira treba da vas zaustavi. Voda je u Vojvodini postala ograničavajući faktor proizvodnje — podzemni izvori se prazne, kanali se suše, a navodnjavanje je za većinu gazdinstava luksuz koji se meri dinarima po kubiku. Svaka litra koja se sačuva u industrijskom procesu je litra koja negde drugde ostaje u ekosistemu.
To nije apstrakcija. To je voda koja drži nivoe podzemnih izvora, koja hrani vlažnost zemljišta, koja na kraju krajeva odlučuje da li će vaš usev preživeti avgust. I to je razlog zašto u ovoj priči nije marginalan podatak da su među učesnicima eksplicitno navedena poljoprivredna gazdinstva.
Poljoprivrednici su među najvećim potrošačima papira i kartona u ruralnim sredinama — od ambalaže za pesticide, preko vreća za semenje, do kataloga i dokumentacije. Taj papir najčešće završi na spaljivanju u dvorištu, što je dvostruko štetno — i zato što oslobađa štetne materije u vazduh, i zato što propuštate priliku da ga vratite u lanac. Spaljivanje kartona od pesticida nije samo ekološki problem, to je i propuštena vrednost koja se mogla pretvoriti u nešto korisno.
Poljoprivredna gazdinstva su se uključila u akciju, a to znači da svest o kružnoj ekonomiji polako dopire i do onih koji direktno zavise od prirode. — predstavnik Udruženja „Inženjeri zaštite životne sredine"
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Treba biti jasan: osamnaest i po tona papira na nivou jednog grada nije brojka koja će promeniti klimatske trendove. Ali jeste brojka koja pokazuje model. Model u kojem ekološka akcija nije predavanje u amfiteatru — to je razmena. Doneseš papir, dobiješ sadnicu. Staviš nešto u sistem, sistem ti vrati. To je kružna ekonomija u svojoj najosnovnijoj, najrazumljivijoj formi. I to je tačno ono što srpska poljoprivreda treba da nauči — ne iz briselskih priručnika, već iz prakse na terenu.
Problem je što ovakve inicijative još uvek žive na nivou gradova i volonterskih udruženja. U ruralnim sredinama širom Srbije sistematskog prikupljanja poljoprivredne ambalaže praktično i nema. Seoska domaćinstva nemaju gde da odnesu kartonske kutije, plastične kanistere i papirnu dokumentaciju. Lokalne samouprave to tretiraju kao problem koji nije njihov, a Ministarstvo poljoprivrede ima druge prioritete.
Rezultat? Dvorišta puna otpada, reke koje nose plastiku i papir nizvodno, i poljoprivrednici koji znaju da nešto treba da urade, ali nemaju infrastrukturu da to urade. Novosadska akcija je dokazala da kad se postavi mehanizam — lokacija, vreme, motivacija — ljudi se odazivaju. Petsto sadnica za osamnaest i po tona papira nije skupo. To je jeftinije od bilo koje subvencije po hektaru, a efekat je merljiv u stablima, litrima vode i svesti.
Reciklaža predstavlja jedan od načina na koji pojedinci i zajednica mogu da doprinesu očuvanju životne sredine i borbi protiv klimatskih promena. — Udruženje „Inženjeri zaštite životne sredine"
Model koji treba preneti u svaku opštinu
Ono što je Udruženje „Inženjeri zaštite životne sredine" uradilo u Novom Sadu treba preneti u svaku opštinu koja ima poljoprivrednu proizvodnju. Ne sa istim sadnicama tuja i cveća — sa sadnicama voćaka, sa sadnicama medonosnog drveća, sa nečim što poljoprivredniku direktno koristi. Zamislite akciju u Kuli, u Somboru, u Zrenjaninu, gde gazda donese tonu starih kutija od pesticida i dobije kajsiju ili orah za sadnju uz ogradu. To nije ekologija kao predavanje — to je ekologija kao posao.
Klimatske promene u Vojvodini nisu više projekcija. Suše 2024. i 2025. su pokazale šta znači imati manje vode u kanalima i više stepeni u termometru. Svako stablo koje ostane u zemlji, svaka hiljada litara vode koja se ne potroši u industriji, svaka tona papira koja se reciklira umesto da se spali — to je kap koja puni bure. A bure je već poluprazno.
Akcija u Novom Sadu je pokazala da se može. Pitanje je samo da li će neko u Ministarstvu poljoprivrede prepoznati ovaj model i proširiti ga tamo gde je najpotrebnije — u seoskim dvorištima koja guše u sopstvenom otpadu.
Izvor: Agro TV, 1. novembar 2026.
💬 0 komentara