Kada Elektroprivreda Srbije uplati u budžet sto šest milijardi dinara poreza i doprinosa za jednu godinu, a Putevi Srbije u istoj toj godini pojedu dvadeset dve i po milijarde dinara gubitka — pitanje nije samo da li država ume da vodi svoja preduzeća. Pitanje je šta bi se desilo da se taj novac usmeri tamo gde stvarno proizvodi vrednost. Ministarstvo finansija je objavilo pokazatelje poslovanja najvećih državnih preduzeća za prošlu godinu, i brojke, mada na prvi pogled optimistične, kriju više nego što pokazuju.
Plus na papiru, minus u stvarnosti
Ukupan poslovni prihod svih državnih preduzeća iznosio je oko 979 milijardi dinara, sa ukupnim rashodima od 932 milijarde. Razlika od četrdeset sedam milijardi deluje kao zdrav rezultat. Ali neto profit svih trideset osam preduzeća zajedno iznosio je svega četrnaest milijardi dinara.
Dvadeset četiri preduzeća su poslovala sa dobitkom, dvanaest sa gubitkom, a jedno je završilo godinu tačno na nuli. Tu nigde nisu uračunati rezultati Telekoma Srbija, što znači da je prava slika još nepotpunija. I dok se ovi brojevi provlače kroz finansijske izveštaje, na terenu izgledaju drugačije.
Za poljoprivrednike ovo nije akademsko pitanje. Svaka milijarda dinara koja ode u pokrivanje gubitaka državnih preduzeća jeste milijarda koja ne ide u subvencije za stočarstvo, u kapitalne investicije u navodnjavanje, u otkupne cene koje bi mogle da budu veće da država ne mora da puni rupe u svom sopstvenom dvorištu.
Ko zarađuje, ko gubi — i ko plaća račun
EPS je nedvosmisleni gigant među državnim preduzećima. Sa prihodom od oko 450 milijardi dinara, Elektroprivreda ostvaruje gotovo polovinu ukupnih prihoda celog sektora, a njen neto dobitak od 38,6 milijardi dinara najveći je među svim preduzećima u državnom vlasništvu. Srbijagas je sledeći sa 143 milijarde dinara prihoda i 9,7 milijardi dinara profita, dok Elektrodistribucija Srbije sa 117 milijardi dinara prihoda spada u tri najveća po prihodu — ali tu priča o uspehu prestaje.
EDS je, uprkos visokom prihodu, završio godinu sa gubitkom od oko sedam milijardi dinara. I to nije izuzetak — to je pravilo za infrastrukturna preduzeća.
Putevi Srbije su ubedljivo najveći gubitaš sa minusom od 22,5 milijardi dinara. Infrastruktura železnice Srbije gubi 4,5 milijarde, Srbijavoz 1,8 milijardi, Srbija Kargo 1,5 milijardi, a Resavica oko milijardu dinara. Koridori Srbije su jedini završili na nuli — ni profit, ni gubitak. Zbir gubitaka u infrastrukturi prelazi trideset milijardi dinara godišnje, i to je novac koji jednostavno ispari.
Kada preduzeće koje upravlja svim državnim putevima izgubi dvadeset dve i po milijarde dinara za jednu godinu, a poljoprivrednik u Banatu ne može da izveze kukuruz jer je lokalni put ispao posle kiše — onda neko ne radi svoj posao kako treba. — predstavnik poljoprivredne struke
Subvencije za državna preduzeća — i šta ovo znači za gazdinstva
Ovo je deo priče koji najviše boli. Država je prošle godine dodelila subvencije državnim preduzećima u ukupnom iznosu od 63,5 milijardi dinara. Infrastruktura železnice Srbije dobila je 17,9 milijardi, Putevi Srbije 17,3 milijarde, Resavica 6,4 milijarde, Srbijavoz 5,3 milijarde, Elektromreža Srbije 4,4 milijarde, a Elektrodistribucija Srbije 3,1 milijardu dinara.
Za poređenje — ukupne subvencije u srpskoj poljoprivredi godišnje se kreću u sličnom redu veličine, a dele se na stotine hiljada gazdinstava. Ovde šezdeset tri i po milijarde ide na trideset osam preduzeća, od kojih dvanaest gubi novac. Matematika je surova: jedno preduzeće u proseku dobija više subvencija nego hiljadu poljoprivrednih gazdinstava zajedno.
Pored subvencija, država je dokapitalizovala Jugoimport sa oko 12,1 milijardu dinara, što je približno sto miliona evra. Telekom Srbija je nedavno usvojio odluku o isplati 2,24 milijarde dinara dividendi iz prošlogodišnjeg profita, a ukupne dividende svih preduzeća iznosile su oko 2,2 milijarde dinara — pri čemu je Telekom uplatio 1,6 milijardi, a Jugoimport SDPR 222 miliona. Dakle, ima i uspešnih priča. Ali one ne pomažu poljoprivredniku u Vojvodini čiji lokalni put nije popločan ni deceniju nakon što je obećanje dato.
Dugovi i garancije — vremenska bomba koja kuca
Fiskalni rizik je ono što Uprava za trezor posebno naglašava. Na dan 31. decembra 2025. godine, najveći finansijski dug imao je Srbijagas — 151,49 milijardi dinara. EPS je sledeći sa 151,47 milijardi, a Putevi Srbije na trećem mestu sa 117,4 milijarde dinara duga. Ta tri preduzeća zajedno duguju više od četiristo milijardi dinara — novac koji će nekada morati da se vrati.
Država je tokom 2025. godine izdala garancije za državna preduzeća u ukupnom iznosu od 494,5 miliona evra. Najveća garancija izdata je za Srbijagas — 201 milion evra. Srbijavoz sledi sa 132 miliona, EPS sa 97 miliona, EDS sa 52,5 miliona, a Elektromreža Srbije sa 12 miliona evra. Svaka od tih garancija jeste potencijalna obaveza budžeta — istog onog budžeta iz kojeg se plaćaju subvencije po hektaru, premija za krave muzare i podsticaji za otkup.
Dug od sto pedeset jedne milijarde dinara nije brojka na papiru — to je novac koji će nekada morati da se vrati, a pitaćemo se iz kog džepa. — predstavnik finansijskog sektora
Šta ovo znači za poljoprivredu Srbije
Pogledajmo ovo iz ugla gazde koja čeka subvenciju za kravu muzaru. Država uplati od EPS-a sto šest milijardi dinara poreza, a onda Srbijagas dobije garanciju od dvesta jednog miliona evra i subvencije idu preduzećima koja gube. Krug se zatvara na način koji poljoprivrednika ne pita za mišljenje.
EPS, Pošta Srbije i Telekom su stubovi koji drže ovaj sistem na nogama. EPS sa sto šest milijardi poreza, Pošta sa 24,4 milijarde i Telekom sa 23,3 milijarde — ta tri preduzeća nose više od sedamdeset procenata svih poreskih uplata iz ovog sektora. Bez njih, matematika ne funkcioniše. A kada matematika ne funkcioniše, prvi na redu za uskraćivanje nisu gubitaši među državnim preduzećima — to su poljoprivrednici.
Infrastruktura je drugi problem koji direktno pogađa agrar. Putevi Srbije gube dvadeset dve i po milijarde, dobijaju subvencije od sedamnaest i tri milijarde, i imaju dug od sto sedamnaest milijardi dinara. Železnica u svim svojim segmentima — Infrastruktura, Srbijavoz, Srbija Kargo — gubi zajedno blizu osam milijardi dinara godišnje. A poljoprivrednici plaćaju transportne troškove koji su među najvišima u regionu, upravo zato što ni drum ni železnica ne funkcionišu kako bi trebalo. Zrnasto žito iz Vojvodine putuje kamionima po lošim putevima jer železnica ne može da ponudi pouzdan termin, a cena transporta jede maržu koja bi trebalo da ode u investicije.
Energija je treći element. EPS i Srbijagas zajedno imaju dug od preko tri stotine milijardi dinara, a njihove cene direktno utiču na troškove proizvodnje u poljoprivredi — od sušenja žita do grejanja staja i pogona za preradu. Svako povećanje cene struje ili gasa koje bi usledilo iz potrebe da se ovi dugovi servisiraju, pada na leđa proizvođača koji je već na suvoj granici isplativosti. Suša u maju, niska otkupna cena u avgustu, pa skuplja struja u oktobru — to je lanac koji vodi do gašenja gazdinstava, a ne do rasta proizvodnje.
Jedan budžet, dva prioriteta — i poznat pobednik
Nova vlada preuzima sistem u kojem su najveća državna preduzeća formalno u plusu, a suštinski opterećena dugovima, subvencijama i garancijama koje vrebaju iz budžeta. A budžet je jedan — i za Puteve Srbije i za subvencije po hektaru. Pitanje je samo kome će prednost biti data kada se pritisak poveća. Na osnovu dosadašnje prakse, odgovor je poznat, i poljoprivrednicima se neće svideti.
Izvor: Biznis.rs, 2. novembar 2026.
💬 0 komentara