Dok američki poljoprivrednici gledaju kako im gorivo jede maržu, Peking mirno okreće glavu od njihovog kukuruza, sirka i govedine, i to u godini u kojoj je Vašington računao na sedamnaest milijardi dolara poljoprivrednog prometa. Od januara do septembra ove godine, Kina je kupila američke poljoprivredne proizvode — izuzev soje — u vrednosti od 7,2 milijarde dolara. To je najmanje za prvih devet meseci još od 2019. godine, kada je prvi trgovinski rat između dve zemlje bio na vrhuncu. Dogovor postoji na papiru, stvarnost ga je pregazila.
Šta je dogovoreno i šta se zapravo dešava
Ovaj dogovor je nastao kao dodatak ranijem sporazumu o kupovini soje, čiji se cilj, prema dostupnim podacima, ispunjava. Dakle — soja ide, sve ostalo stoji. Peking je preuzeo obavezu da godišnje kupuje američke poljoprivredne proizvode u vrednosti od sedamnaest milijardi dolara, uz srazmerno niži cilj za tekuću godinu. Problem je u tome što niko ne zna tačno od kada taj rok teče. Vašington nije precizirao da li počinje od majskog saopštenja Bele kuće ili tek nakon što Kina konačno utvrdi predložena smanjenja carina. Ta dvosmislenost je sada postala zgodan izgovor za sve strane.
Američko Ministarstvo poljoprivrede je pitanja o ovome prosledilo Kancelariji trgovinskog predstavnika SAD. Bela kuća, ta kancelarija i kinesko Ministarstvo trgovine — nisu odgovorili na zahteve za komentar. Ćutanje je, u ovom slučaju, vrlo znakovito.
Kukuruz, sirak i meso — tri fronta na kojima Amerika gubi
Najbolnija priča je kod kukuruza. Godine 2021. Kina je iz SAD uvezla gotovo dvadeset miliona tona kukuruza u vrednosti od 5,6 milijardi dolara. Brojka koja je tada delovala kao početak nove ere. Danas je to daleka uspomena. Kineska brokerska kuća COFCO Futures, povezana sa državnim trgovanjem, ocenila je da američki kukuruz jednostavno nije konkurentan, delom zbog velikih domaćih zaliha. Za tržišnu godinu 2026/27, koja je počela u septembru, COFCO prognozira uvoz od oko 900.000 tona američkog kukuruza. To je pad sa dvadeset miliona na manje od milion — katastrofalno.
Sirak je sledeći na listi gubitnika. Godine 2021. Kina je iz SAD uvezla rekordnih 6,5 miliona tona sirka vrednog 2,1 milijardu dolara. Sada Brazil sedi za istim stolom. Brazil je u septembru 2025. dobio pristup kineskom tržištu za sirak, i već je ove godine isporučio 1,7 miliona tona, sa planom za još gotovo milion tona, navodi kompanija Marex. SAD su do kraja avgusta izvezle oko 3,7 miliona tona sirka u Kinu — znatno više nego prethodne godine, kada je trgovina bila gotovo zaustavljena zbog bilateralnih tenzija — ali je prodaja tokom poslednja četiri meseca presušila. Brazil je ušao, Amerika je izašla.
Ovaj cilj je teško ostvariv bez kupovina koje nisu zasnovane isključivo na tržišnim uslovima. — Sitonia Consulting, konsultantska kuća koja prati kinesko poljoprivredno tržište
Trgovina mesom je treći front, i tu su tenzije najizraženije. Kina ima višak svinjskog i pilećeg mesa, pa tamo američki proizvođači nemaju šta da traže. Govedina bi mogla da bude prilika, ali američka govedina je skupa zbog smanjenja stočnog fonda u SAD. Iako je Kina u maju obnovila izvozne dozvole za više od 400 američkih pogona za preradu govedine, oko polovine američkih kapaciteta za klanje tovne junadi i dalje nema dozvolu za izvoz u Kinu, prema podacima Američke federacije za izvoz mesa. Neki pogoni su isključeni nakon što su kineske vlasti prijavile ostatke supstanci koje nisu dozvoljene u Kini. Bez obzira na to da li su te prijave opravdane ili politički motivisane — rezultat je isti: vrata su poluzatvorena.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Za poljoprivrednike u Srbiji ova priča možda deluje daleko, ali nije. Kada Kina preusmeri uvoz sa američkog na brazilski kukuruz i sirak, to menja globalne tokove i cene. Brazil postaje dominantan dobavljač, što znači da će južnoamerički proizvođači proizvoditi više, a to pritišće cene na svetskom tržištu. Srpski kukuruz, koji iz godine u godinu traži svoje mesto na međunarodnom tržištu, direktno oseća te pomake. Pad svetskih cena znači manje dinara po toni za naše gazdinstvo.
S druge strane, ako Kina zaista mora da usmeri državne kompanije na masovnu kupovinu kako bi dostigla cilj od sedamnaest milijardi — kako analitičari već predviđaju — to bi moglo da izazove nagli skok potražnje za sojom, što bi povuklo cene naviše. Srpski proizvođači soje, koji već godinama pate od niskih otkupnih cena, mogli bi na kraju da osete talas sa druge strane planete. Pitanje je samo kada, i da li će taj talas stići do našeg dvorišta pre nego što se sezona završi.
Mnogo će zavisiti od obima kupovine preko državnih preduzeća. — Sitonia Consulting
Ovo je suština kineskog modela — tržište uvek postoji, ali država odlučuje ko će na njemu da prodaje. Amerika je upravo shvatila da dogovor sa Pekingom ne vredi mnogo ako kineske državne kompanije nemaju instrukciju da kupe. Soja prolazi jer je državna kupovina već uspostavljena. Sve ostalo čeka na političku odluku koja možda nikada neće doći.
Slaba prodaja frustrira američke poljoprivrednike koji se suočavaju i sa visokim cenama goriva. Reuters to prenosi suvo, ali iza te rečenice stoje hiljade farmi koje su uložile u proizvodnju očekujući kinesko tržište — i sada gledaju kako Brazil uzima njihovu šansu. To je scenario koji srpski poljoprivrednici poznaju iz prve ruke: proizvedeš, a onda shvatiš da politika, a ne kvalitet, određuje ko prodaje.
Trgovinski ratovi ne ubijaju samo carine — oni ubijaju poljoprivredu onih koji misle da je dogovor isto što i garancija. Amerika je to upravo naučila na svojoj koži. Pitanje koje ostaje je da li će i Beograd shvatiti da kineska obećanja treba čitati sa rezervom — pre nego što i mi postanemo zavisni od tržišta koje se otvara i zatvara političkim dugmićima, a ne ekonomskom logikom.
Izvor: Biznis.rs, 2. novembar 2026.
💬 0 komentara