Kada ti kilogram tvoga rada vredi deset dinara manje nego prošle nedelje, a isto to meso u prodavnici pored kuće stoji isto kao juče — ne treba ti diploma iz ekonomije da shvatiš da nešto ne štima. Krajem oktobra 2026. godine, tačno taj scenario je pogodio srpske svinjare. Klaničari su pokušali da gurnu otkupnu cenu tovljenika na 190 dinara po kilogramu, a Udruženje odgajivača svinja je pozvalo ministarstva u pomoć. Pitanje koje ostaje je isto kao uvek — ko ovde drži cenu, a ko je samo prima.
Sedam dana koja su promenila sve
Samo nedelju dana pre obrta, stvari su izgledale obećavajuće. Od 19. do 25. oktobra 2026. cene prasadi i tovljenika su rasle u više regiona, i poljoprivrednici su konačno mogli da odahnu. Prasad od 16 do 25 kilograma na pijacama se kretala od 320 dinara u Čačku preko 350 u Kragujevcu do čak 400 dinara u Vranju. U klanicama Šumadije prasad je išla za 330 dinara, a u Podrinju za 380.
Za tovljenike od 80 do 120 kilograma cena je u Kragujevcu i šumadijskim klanicama bila 210 dinara. Južni Banat je zabeležio 220, dok su Podrinje, Pčinjski i Srednjobanatski region dostizali 240 dinara po kilogramu. U Srednjem Banatu je to već bio znak pada, ali ga mnogi nisu primetili.
I onda je došao preokret koji niko nije najavio.
Oboren nož i poziv u ministarstvo
Prasad na pijaci u Vranju pale su sa 400 na 300 dinara — sto dinara razlike, preko noći. Istovremeno, klaničari su pokušali da tovljenika sa prosečnih 210 do 220 dinara gurnu na 190. Pokušaj nije dugo trajao, ali je poruka bila jasna: mi određujemo, vi primate.
„To se dogodilo juče i naše udruženje je reagovalo da se cena tovljenika bar stabilizuje na dvesta. Ali realno je da bude dvesta deset do dvesta dvadeset dinara. I cena prasića je znatno snižena. Ovakvi potezi nikako nisu tržišno opravdani jer postoji velika tražnja za mesom." — Sanja Čelebićanin, predstavnica Udruženja odgajivača svinja i direktorka „Zajednice živinara"
Čelebićanin je za „Politiku" rekla ono što svaki poljoprivrednik na terenu već zna — snižavanje nema pokriće u stvarnim uslovima tržišta. Tražnja za mesom postoji. Ljudi jedu svinjetinu, klanice rade, police se pune. Pa ipak, klaničari su pokušali da obore cenu za deset do dvadeset dinara i da to prezentuju kao tržišnu nužnost.
Udruženje je već bilo u kontaktu sa Ministarstvom poljoprivrede, a sada traži da se u razgovore uključe i Ministarstvo privrede i Ministarstvo trgovine. Razlog je jednostavan — ovo nije samo pitanje cene svinje, nego pitanje nacionalnog stada, domaće proizvodnje i prehrambenog suvereniteta. Zvuči kao fraza iz strategije, ali na terenu to znači — hoćemo li imati svoje meso ili ćemo ga uvoziti.
Pravilnik koji postoji na papiru i nigde drugde
Jedan od ključnih zahteva proizvođača je primena pravilnika o ugovaranju, koji bi trebalo da obezbedi dogovor na minimum tri meseca. Ideja je elementarna — da svi u lancu rade sa dobitkom, a ne da poljoprivrednik radi sa gubitkom dok klaničar i trgovac računaju maržu.
U praksi, pravilnik je mrtvo slovo. Cene se formiraju ad hoc, na osnovu trenutnog raspoloženja klaničara i pritisaka trgovinskih lanaca. Pritisak ide nizbrdo — od trgovine ka klanici, od klanice ka poljoprivredniku. I na kraju tog niza, poljoprivrednik je taj koji apsorbuje udar.
„Sada pokušavamo da se ispoštuje pravilnik o ugovaranju, da se bar na tri meseca napravi neki dogovor, kako bi svi radili sa nekim dobitkom, a ne gubitkom." — Sanja Čelebićanin, Udruženje odgajivača svinja
Čelebićanin je ukazala na pritiske maloprodaje na klaničare — trgovinski lanci organizuju akcije i formiraju cene prema svojim potrebama, a klaničar taj pritisak prebacuje na proizvođača. Tako poljoprivrednik na kraju plaća akciju u prodavnici iz svog džepa, dok potrošač ne oseti ništa.
Meso stoji, otkup pada — matematika koja ne štima
Potrošači nisu osetili razliku ni kada je kilogram svinja koštao 160, ni kada je dostizao 220 dinara u otkupu. Otkupna cena oscilira kao srce na stres-testu, a maloprodajna cena stoji kao stena. To znači da se margina negde zadržava — u klanici, u trgovini, u transportu — ali ne dolazi ni do proizvođača ni do potrošača. Poljoprivrednik dobija manje, kupac plaća isto, a neko u sredini računa veću razliku.
Pad cena svinjetine u Evropskoj uniji usled blokiranja izvoza u Kinu, po mišljenju Čelebićanin, ne bi smeo u tolikoj meri da se preliva na domaće tržište. Srbija nije izvozno orijentisana na Kinu na način na koji su to pojedine zemlje EU. Domaće potrebe bi trebalo da budu primarni faktor formiranja cena. Ali klaničari su iskoristili taj pad u EU kao pokriće za potez koji na domaćem tržištu nema logičnog opravdanja.
Šta ovo znači za čoveka na farmi
Smanjenje stočnog fonda u Srbiji delimično je i posledica toga što proizvođači više ne mogu da izdrže česte oscilacije i nepredvidive uslove. Kad ne znaš da li ćeš sutra dobiti 220 ili 190 dinara — ne možeš da planiraš punjenje farme, otkup hrane, servis opreme. Oscilacije iscrpljuju i novčanik i živce.
Čelebićanin ukazuje na potrebu da se preciznije sagledaju domaće potrebe i količine koje nedostaju, kako bi uvoz bio usklađen sa stvarnom potražnjom. Trenutno poljoprivrednik često radi napamet — nema pouzdanih podataka o tome koliko svinja ima u Srbiji, koliko se mesečno kolje, koliko se uvozi i po kojoj ceni. Poljoprivredno tržište ne treba prepustiti isključivo samoregulaciji. Postoje zaštitne mere protiv dampinških cena iz uvoza i te mere bi trebalo aktivirati kad god uvoz pritišće domaće proizvođače ispod realnih troškova proizvodnje.
„Potreban je dogovor. Oscilacija je uvek bilo, ali te gubitke poljoprivrednici ne mogu više da nose." — Sanja Čelebićanin, Udruženje odgajivača svinja
Ko igra, ko plaća
Ovo što se dešava na tržištu svinja nije izolovani incident — to je simptom hroničnog problema u srpskom agraru. Cena se formira na kraju lanca, kod onog ko ima najviše tržišne moći, a to je klaničar i trgovac. Proizvođač na početku lanca prima ono što mu se ponudi. Kad je ponuda dobra — primi manje nego što bi trebalo. Kad je loša — primi još manje.
Pokušaj obaranja cene na 190 dinara dogodio se uprkos tome što je samo nedelju dana ranije cena u nekim regionima dostizala 240. Klaničari su iskoristili preokret u EU kao pokriće, ali tražnja za mesom postoji, domaća proizvodnja je već smanjena, i pritisak na cenu nadole ide direktno protiv interesa i proizvođača i potrošača.
Pravilnik o ugovaranju na tri meseca najmanji je korak ka stabilizaciji. Ali taj korak zahteva pritisak udruženja, angažman ministarstava i volju klaničara da sednu za sto. Dosad je ta volja redovno izostajala kad god je tržište išlo u korist klaničara. Tek kad cene krenu gore — traže dijalog. Kad idu dole — ima diktata.
Država mora da odluči da li joj je stalo do domaće proizvodnje svinjetine. Ako jeste — pravilnik mora da funkcioniše, uvoz mora biti kontrolisan, a klaničari moraju da potpisuju ugovore, a ne da šalju SMS sa novom cenom ujutru pre doručka. Ako nije — neka kaže, pa neka poljoprivrednici zatvaraju gazdinstva i neka Srbija uvozi svinjetinu iz Španije i Nemačke. Samo neka ne pravi iluziju da će to biti jeftinije za potrošača.
Oscilacije su uvek bile deo poljoprivrede. Ali kada poljoprivrednik ne može da planira ni tri meseca unapred, a meso u radnji ne pojeftinjuje ni kad otkup padne za deset dinara — onda nije problem u tržištu, nego u onima koji ga kontrolišu.
Izvor: Agromedia, 2. novembar 2026.
💬 0 komentara