Zamislite inspektora koji ne dolazi jednom godišnje sa blokom i olovkom, nego stoji u štali dvadeset četiri sata dnevno, ne spava, ne zamara se i ne može da se podmiti. Zvuči kao naučna fantastika za naše prilike, ali u Evropi to već postaje rutina. Novosadski Institut BioSens sedeo je za istim stolom sa najvećim istraživačkim centrima na kontinentu u projektu koji bi mogao da precrta način na koji Evropa meri dobrobit životinja — i, posredno, način na koji srpski proizvođač prodaje meso.
Evropa zateže, mi pratimo — ali s kim i sa čime
Evropska unija decenijama steže šraf oko dobrobiti životinja u intenzivnoj proizvodnji. Svinjarski i živinarski sektor u centralnoj i istočnoj Evropi pod sve je većim pritiskom — ne samo zbog zakona, već zato što lanci poput Aldija, Lidla i Karstadta sve češće uslovljavaju otkup sertifikatom o dobrobiti. Gde nema papira, nema ni cene.
Projekat aWISH — Animal Welfare Indicators at the Slaughterhouse — finansiran kroz program Horizont Evropa, pokušava da odgovori na jedno suštinsko pitanje: kako meriti dobrobit objektivno, a ne na osnovu povremenog ljudskog posmatranja. Tokom četiri godine istraživači su razvijali i testirali tehnologije koje bi trebalo da dopune, a možda i zamenile, tradicionalne preglede. Ručni pregledi hvataju trenutak. Automatizovani sistemi hvataju kontinuitet.
Šta je testirano i šta je izašlo iz laboratorije
Tehnologije iz aWISH-a ispitane su na šest pilot-lokacija širom Evrope, od malih porodičnih farmi do velikih industrijskih kompleksa. BioSens je učestvovao sa međunarodnim partnerima iz naučnog i privrednog sektora, što znači da Srbija ima direktan uvid u razvoj tehnologija koje će verovatno formirati buduće evropske standarde. To nije sitnica — to je pozicija za kojom mnoge zemlje regije nemaju ni pristup.
Dva konkretna proizvoda izašla su iz projekta. Prvi je platforma za razmenu podataka koja omogućava da informacije o dobrobiti životinja teku između farme, klaničnog lanca i nadležnih institucija transparentno i proverljivo. Drugi je interaktivni katalog senzorskih rešenja — praktičan alat za proizvođače koji žele da implementiraju opremu, ali ne znaju šta na tržištu postoji i šta odgovara njihovom kapacitetu.
Tradicionalne metode procene dobrobiti oslanjaju se na ručne preglede i povremena posmatranja, što znači da hvatamo samo fragmente slike. Digitalni alati nam daju neprekidan tok podataka koji se ne može dobiti na drugi način. — predstavnik projekta aWISH
Za proizvođača koji se bori sa cenom otkupa mleka od pedeset i nešto dinara i krmivom koje je poskupelo dvadeset odsto, ovo zvuči kao razgovor sa druge planete. Ali dobrobit životinja više nije etičko pitanje — to je pitanje tržišnog opstanka. Ko ne bude imao merljive podatke o uslovima držanja stoke, teško će prodati meso na tržištima koja to postavljaju kao osnovni uslov.
Gde je Srbija — između BioSensa i štale iz devedesetih
Srpsko stočarstvo je u paradoksalnoj situaciji. S jedne strane, imamo instituciju koja učestvuje u vrhunskim evropskim istraživanjima i očigledno ima kapacitet da prati najnovije tehnološke trendove. S druge strane, prosečna svinjarska farma u Vojvodini ili Šumadiji radi po principima iz devedesetih — ručno hranjenje, vizuelna procena zdravlja, papirna evidencija koja se često vodi napamet. Most između laboratorije i štale ne postoji, ili je, u najboljem slučaju, izuzetno uzak.
Učešće BioSensa u projektu aWISH treba posmatrati kao priliku, a ne kao dekorativnu vest. Pitanje je da li će rezultati ovog projekta ikada stići do srpskog proizvođača u praktičnom, upotrebljivom obliku. Ministarstvo poljoprivrede dosad nije pokazalo kapacitet da sistematizuje primenu senzorskih rešenja u stočarstvu kroz subvencije ili kreditne linije, a bez toga će tehnologija ostati u laboratorijama i na konferencijama, dok štale nastave da rade po starom.
Senzori i veštačka inteligencija mogu značajno da unaprede praćenje dobrobiti životinja, ali to važi samo ako te alate proizvođač može sebi da priušti i ako razume zašto mu trebaju. — predstavnik projekta aWISH
Subvencije za stočarstvo u Srbiji tradicionalno idu na glavu stoke, kvadrat štale ili litru mleka. Nema podsticaja za digitalizaciju, nema podsticaja za senzorsku opremu, nema programa obuke koji bi proizvođaču objasnio šta dobija od pametnog nadzora. Francuska, Nemačka, Holandija ulažu u preciznu stočarsku proizvodnju kao strateški prioritet, jer znaju da će sertifikacija o dobrobiti biti uslov za pristup lancima koji već drže većinu evropskog tržišta.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Svinjar iz Banata koji danas proizvodi dvesta do trista tovljenika godišnje verovatno ne razmišlja o senzorima i platformama za razmenu podataka. On razmišlja o ceni pšenice, kukuruza i soje, o kretanju cene prasadi, o tome da li će mu veterinar stići na vreme. Ali taj isti svinjar će za tri do pet godina morati da pokaže sertifikat o dobrobiti ako želi da njegovo meso završi na polici nekog evropskog lanca, ili čak u domaćem lancu koji usklađuje standarde sa EU. I tada će mu trebati upravo ono što je aWISH razvio — objektivan, automatizovan sistem koji meri i dokumentuje uslove držanja životinja.
Živinarski sektor je još izloženiji. Brojleri se tove šest nedelja, marže su tanke, gustina nasada visoka. Svaka povreda, svaki znak stresa, svako odstupanje u ponašanju može značiti gubitak kilograma ili odbijanje partije pri isporuci. Senzorski sistem koji prati kretanje, temperaturu, vlažnost i ponašanje ptica u realnom vremenu nije luksuz — to je alat za smanjenje gubitaka. Ali ko će ga platiti i ko će ga instalirati na farmi od deset hiljada mesta u centralnoj Srbiji?
Cilj je da se tradicionalne metode dopune objektivnim i automatizovanim sistemima praćenja, ne da se zamene ljudi, već da se ljudima daju alati za bolje odluke. — predstavnik projekta aWISH
Institut BioSens radi sjajan posao na evropskom nivou i to treba priznati bez ustezanja. Ali naučni rad koji ne prati paralelan institucionalni napredak na terenu ostaje akademski poduhvat. Potrebna je strategija — ne deklarativna, već sa budžetom, vremenskim okvirom i merljivim ciljevima — koja će premostiti jaz između onoga što se razvija u laboratoriji i onoga što se primenjuje u štali. Nemački, holandski i francuski poljoprivrednici već koriste tehnologije koje su nastale u sličnim projektima, jer su im vlade omogućile da ih kupe, instaliraju i nauče kako da ih koriste.
Srbija ima instituciju koja zna kako se to radi. Sada joj treba država koja će omogućiti da se to znanje pretoči u praksu — pre nego što nas evropsko tržište pita za sertifikat koji ne možemo da pokažemo.
Izvor: AgroFin, 2. novembar 2026.
💬 0 comments