Kada neko u krčmi pomene peskovito zemljište, većina proizvođača u Srbiji samo odmahne rukom. Suvo, propusno, drži vodu koliko i rešeto — ko bi tu gajio luk, kulturu koja traži i vlagu i hranljive materije kao malo koja druga? Pa ipak, baš na tom pesku, neki ljudi ostvaruju prinose koji bi mnogima na crnici zavideli. Kako to rade, zašto mušmula nestaje iz srpskih voćnjaka iako bi mogla da donese cenu koju jabuka ne sanja, i kada se ribnjak isplati a kada je samo skupa rupa u zemlji puna vode — o tome govori 998. epizoda emisije „Svet poljoprivrede".
Tri proizvodnje koje niko ne spominje — a sve tri mogu da plate račun
Povrtarstvo, voćarstvo i ribarstvo u jednoj emisiji zvuče kao nasumičan izbor. Nisu. Sve tri proizvodnje dele istu sudbinu u srpskoj agrarnoj javnosti — pominju se uzgredno, u prolaznom tonu, a zatim nestanu ispod naslova o borovnici, malini i plasteničkoj paprici. Emisija pokušava da pomakne tu granicu i pokaže da pored „moderne" poljoprivrede postoje proizvodnje koje su manje vične, ali ne i manje isplative.
Srpska poljoprivreda decenijama kaska za trendovima koje su u regionu odavno prepoznali kao profitabilne. Dok se plastična proizvodnja paradajza širi iz godine u godinu, a borovnica postaje sinonim za novu poljoprivredu, teme poput tehnologije gajenja luka na problematičnim zemljištima ili potencijala zaboravljenih voćnih vrsta ostaju na margini stručnog diskursa. Epizoda 998 pokušava da pomakne tu granicu — makar za pola koraka.
Crni luk na pesku — gde greška košta odmah
Proizvodnja crnog luka spada među najosetljivije povrtarske kulture kada je reč o izboru zemljišta. Luk traži dobro dreniranu zemlju, ali peskovita zemljišta nose specifičan problem — brzo gube vlagu i hranljive materije, što znači da svaka greška u navodnjavanju i prihrani direktno se odbija na prinos i kvalitet glavice. Ipak, proizvođači koji su savladali tehnologiju gajenja na pesku pokazuju da visoki prinosi nisu rezervisani samo za aluvijalne ravni i černozemna zemljišta.
Ključ je u sistemskom pristupu. Kapljično navodnjavanje koje precizno dozira vodu, frekvencijska prihrana kroz isti sistem i pažljiv izbor sorti koje podnose specifične uslove peskovitog supstrata — to je recept. Na pesku se luk ranije vegetira, što može biti prednost u tržišnom smislu jer raniji ulazak na tržište često znači bolju otkupnu cenu. Ali ista ta brzina vegetacije znači i manje prostora za grešku.
Pesak ne prašta. Ko na njemu gaji luk mora da razmišlja kao inženjer, ne kao tradicionalni ratar — svaka kap vode i svaki gram đubriva moraju biti na pravom mestu u pravom trenutku. — iz pregleda emisije Svet poljoprivrede
Ovo je posebno važno imati na umu kada se zna da je Srbija tradicionalno uvoznik crnog luka, uprkos povoljnim agroekološkim uslovima za proizvodnju u više regiona. Domaća proizvodnja pokriva deo potreba tržišta, ali značajne količine luka i dalje stižu iz uvoza — pre svega iz Makedonije, Holandije i Austrije. Svaki hektar domaće proizvodnje koji zameni uvozni luk je novac koji ostaje u lokalnoj ekonomiji, a ne na računu holandskog ili austrijskog izvoznika.
Ako proizvođač na pesku savlada tehnologiju, dobija raniji luk, bolju cenu i proizvod koji domaće tržište prihvata brže nego bilo koji uvozni. Pitanje je samo da li je spreman da uloži u precizno navodnjavanje i nauči da upravlja hranljivim materijama na supstratu koji ne zadržava ništa duže od nekoliko sati.
Mušmula — voćka koja čeka da neko prvi krene
Druga tema epizode jeste mušmula, voćka koju u Srbiji većina ljudi pamti iz dedovskih dvorišta, a koja u komercijalnom voćarstvu gotovo da i ne postoji. Mušmula, latinski Mespilus germanica, voćna je vrsta koja podnosi uslove koje mnoge druge kulture ne mogu — otporna je na niske temperature, ne zahteva posebno plodno zemljište i relativno je otporna na bolesti i štetočine. Za proizvođača koji traži kulturu sa niskim inputima i visokom prilagođenošću marginalnim zemljištima, mušmula je logičan izbor.
Problem je što tržište za mušmulu u Srbiji nije razvijeno. Potrošači je ne traže jer je ne poznaju, a proizvođači je ne gaje jer nema tržišta — klasičan začarani krug koji se prekida samo kada neko prvi krene. U nekim zemljama Evropske unije mušmula doživljava svojevrsnu renesansu kao nišni proizvod, sa cenama koje daleko prevazilaze cene jabuke ili kruške. Srpski proizvođač koji bi pozicionirao mušmulu kao premium proizvod — bilo za svežu potrošnju, bilo za preradu u džemove, likere i rakiju — mogao bi da nađe neiskorišćenu tržišnu nišu.
Mušmula je voćka za strpljive. Nećete od nje napraviti masovnu proizvodnju, ali na pravom mestu i sa pravim pristupom tržištu, može da donese margine koje jabuka i kruška samo sanjaju. — iz pregleda emisije Svet poljoprivrede
Za čoveka na terenu ovo znači sledeće: mušmula ne traži najbolju zemlju, ne traži intenzivnu zaštitu i ne traži velike investicije u sadni materijal. Traži, međutim, strpljenje i marketing. Ako imate parcelu koja za jabuku nije dovoljno dobra, a za krušku previše hladna, mušmula je kultura koja tu neće samo preživeti — ona će rodati. Pitanje je samo ko će tu rod kupiti i u kom obliku.
Ribnjak — investicija koja traži projekat, ne lopatu
Treća tema epizode bavi se podizanjem isplativog ribnjaka, odnosno slatkovodnom akvakulturom. Ribarstvo je u Srbiji jedna od najpotcenjenijih poljoprivrednih grana. Potrošnja ribe po glavi stanovnika u Srbiji i dalje je znatno ispod evropskog proseka, što istovremeno znači da postoji prostor za rast domaće proizvodnje. Ali podizanje ribnjaka nije puko iskopavanje bare i ubacivanje ribe — to je investicija koja zahteva hidrološku analizu, projekat, dozvole i, pre svega, jasnu računicu o tome koja vrsta ribe, u kom sistemu gajenja i za koje tržište se proizvodi.
Šaran i pastrmka su dve dominantne vrste u srpskoj akvakulturi, ali epizoda otvara šire pitanje isplativosti — koliko investicija, koliko vremena do povrata i pod kojim uslovima ribnjak postaje održiv privredni subjekat. Teren, izvor vode, kvalitet zemljišta za izgradnju brana i kanala, i blizina tržišta — sve su to faktori koji odlučuju da li će ribnjak biti priča o uspehu ili o gubitku koji se godinama vuče.
Ko god je pokušao da podigne ribnjak bez projekta, zna o čemu govorim. Voda ne prašta više od peska. Loš izvor, nedovoljan protok, zemljište koje ne drži branu — sve se to otkrije tek kada su pare već potrošene i kada riba počne da uginuje. Ribnjak je ozbiljna investicija koja traži stručnjake pre nego što traži bagere.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Tri teme iz 998. epizode „Sveta poljoprivrede" povezuje jedna zajednička poruka: u srpskoj poljoprivredi ima prostora za proizvodnje koje nisu na prvom mestu u javnosti, a koje mogu biti isplative ako se pristupi stručno i sistematski. Crni luk na pesku nije nemoguća misija — jeste zahtevna. Mušmula nije bezvredna voćka — jeste zanemarena. Ribnjak nije kocka — jeste investicija koja traži projekat.
Problem srpske poljoprivrede nije u nedostatku opcija. Problem je u tome što se opcije koje nisu moderne ili trendovske lako odbacuju bez ozbiljne analize. Epizoda koja u tridesetak minuta spaja luk, mušmulu i ribnjak ne daje definitivne odgovore, ali postavlja prava pitanja. A u poljoprivredi, dobro postavljeno pitanje vredi koliko i dobar savet.
Diversifikacija ne znači samo „gajim i paradajz i papriku". Znači razmišljanje o kulturama i proizvodnjama koje konkurencija još uvek ne shvata ozbiljno. A u trenutku kada konkurencija nešto ne shvata ozbiljno, to je upravo trenutak kada treba udariti.
Izvor: Agromedia, 2. novembar 2026.
💬 0 comments