Dok ratar u Srbiji jutros računa hoće li mu pšenica doneti dvadeset ili trideset dinara po kilogramu, negde u brdu, čovek koji je pre pet godina zasadio lešnik gleda kako mu se investicija polako vraća. Bez garancije, ali i bez onog jesenjeg otkupnog pritiska koji guši svakoga ko mora da proda u oktobru. Lešnik ne obećava brzu zaradu — obećava nešto drugo: izlaz iz godišnje lutrije.
Zašto baš sada pričamo o lešniku
Godine 2024. zabeležila je oko osam hiljada i sedamsto hektara pod lešnikom u Srbiji. To nije mnogo ako pogledate Tursku ili Italiju, ali je znatno ako znate da je pre deset godina ta površina bila simbolična. Interesovanje ne jenjava — raste. I to u trenutku kad sve drugo u srpskoj poljoprivredi miriše na nesigurnost.
Ratarstvo je postalo kocka. Otkupne cene skaču i padaju, subvencije kasne, inputi su skuplji nego ikad. U tom ambijentu, višegodišnje kulture poput lešnika deluju kao protivteža — ne zato što su bez rizika, nego zato što vas ne drže za džep svake jeseni. Jednom kad zasad uhvati koren, više ga gajite deceniju. Pitanje je samo da li imate živce da sačekate.
Koliko košta ulaz i kad se vraća novac
Evo suve istine koju niko ne voli da čuje: lešnik ne daje plod prve godine. Ni druge. Prvi plodovi se pojavljuju tek nekoliko godina nakon sadnje, a ozbiljniji prinosi dolaze još kasnije — koliko kasnije zavisi od sorte, lokacije, načina uzgoja i, ne manje važno, sreće sa vremenskim prilikama. Ko ulazi u ovu priču misleći na brzi profit, ulazi u pogrešnu priču.
Pre nego što se uopšte razmišlja o sadnicama, treba sedeti za stolom i računati. Troškovi obuhvataju sadnice, pripremu zemljišta, sistem za navodnjavanje i redovno održavanje. Svaka od ovih stavki može da napravi razliku između zasada koji se isplati i zasada koji vuče vlasnika u dugove godinama. Zemljište mora biti odgovarajuće — lešnik ne trpi svaku parcelu. Loš izbor lokacije znači loš prinos, a loš prinos znači investicija koja se vraća kao krv iz kamena.
Lešnik nije kultura za one koji traže brzu zaradu. To je kultura za one koji imaju strpljenje, kapital i viziju gde će taj plod prodati. — voćarski stručnjak iz savetodavne službe
Dobra priprema, kažu oni koji su prošli taj put, može da bude razlika između isplative proizvodnje i novčanice koja gori na polako. Navodnjavanje nije luksuz — neophodnost. Sadnice nisu mesto za štednju. I sorta nije estetski izbor, već odluka koja određuje prinos, otpornost i vreme ulaska u punu rodnost.
Ko kupuje i zašto baš srpski lešnik
Prehrambena industrija ne može bez lešnika. Čokolada, namazi, konditorski proizvodi — sve to traži sirovinu koja se ne može zameniti. Domaći proizvođači tih proizvoda već uvoze lešnik, što znači da postoji lokalno tržište koje čeka domaću ponudu. A pored domaćeg, postoji i izvozni potencijal. Evropa ne može da se zasiti kvalitetnog lešnika, a Turska, iako gigant, ne može sama da pokrije svetsku potražnju.
Tu leži privlačnost ove kulture. Niste vezani za jednog otkupljivača koji u oktobru odredi cenu po raspoloženju. Imate industriju koja traži sirovinu, imate izvoz kao opciju i imate vremena da pronađete pravog kupca dok vaš zasad sazreva. Ali — i to je veliko ali — dobra cena nije zagarantovana. Na nju utiču kvalitet plodova, visina prinosa, troškovi proizvodnje i, ključno, da li ste uspeli da pronađete pouzdanog kupca pre nego što plod stigne u kotrljaonicu.
Cena lešnika na svetskom tržištu varira, ali onaj ko ima kvalitetan plod i siguran plasman ne mora da brine o otkupnoj ceni. Problem je što mnogi tek kad ubere plod počnu da traže kupca. — predstavnik voćarske organizacije
Šta ovo znači za srpskog poljoprivrednika
Da budem jasan: lešnik nije spas za sve. Za poljoprivrednika koji ima odgovarajuće zemljište — blago nagnuto, zaštićeno od prolećnih mrazeva, sa pristupom vodi — i koji je spreman da ulaže na duži rok, ovo može biti zanimljiva poslovna prilika. Za one koji žive od sezonskih kultura i nemaju kapital za čekanje, ulazak u lešnik je finansijsko samoubistvo.
Srpska poljoprivreda ima hroničan problem: svi žele brzu zaradu, a priroda ne radi po ljudskom kalendaru. Lešnik je lekcija u strpljenju. Pet, šest, sedam godina ulaganja bez ozbiljnog povratka — to nije nešto što prosečni proizvođač, opterećen kreditima i ratama, može da izdrži. Ali za one koji imaju stabilan prihod iz druge kulture i žele da diverzifikuju, lešnik je logičan potez.
Drugi problem je znanje. Podizanje zasada lešnika nije isto što i sadnja kukuruza. Sorta se bira prema mikroklimi, ne prema katalogu. Navodnjavanje se projektuje pre sadnje, ne posle. Rezidba ima svoja pravila koja se ne uče s interneta za tri popodne. Ko to ne razume, platiće školu — skupo i dugo.
Treći, možda najveći problem, jeste plasman. Domaća industrija jeste tu, ali koliko je spremna da plati realnu cenu domaćem proizvođaču, a ne da uvozi jeftinije iz Turske? To je pitanje na koje niko ne može da odgovori sa sigurnošću, jer zavisi od kvaliteta, količine i pregovaračke pozicije pojedinog proizvođača. Udruživanje bi pomoglo — ali srpski poljoprivrednik i kolektivno delovanje idu zajedno kao vatra i led.
Najveća greška je ulaziti u lešnik bez ugovorenog plasmana. Ko sadi na slepo, na kraju prodaje na slepo — i po ceni koju neko drugi određuje. — agronom iz savetodavne službe
Umesto saveta
Lešnik je prilika, nije čudo. Ko uđe u njega sa otvorenim očima, računatom investicijom i planom plasmana — ima šanse. Ko uđe jer je čuo da se negde dobro zaradilo, taj će čekati plodove i čekati zaradu, a jedno od to dvoje možda neće doći. Strpljenje, dobar izbor sorte i siguran plasman — to su tri stvari koje su ključne, i ja ne bih dodao ništa četvrto. Osim možda: računajte na papiru pre nego što lopatom u zemlju.
Izvor: AgroFin, 2. novembar 2026.
💬 0 comments