Sedamdeset odsto belog luka koji Srbija pojede stiže iz Kine i Španije. Ako ste povrtar, ta brojka vas boli u stomak. Ako niste, zamislite da živite u zemlji koja ima crnicu, klimu, tradiciju i ljude koji znaju šta rade — pa ipak kupujete luk od nekog ko ga gaji hiljadama kilometara daleko, pod uslovima o kojima ovde ne bismo ni pričali. Pa onda se čudimo zašto nam proizvođači odustaju.
Zemlja koja može, ali neće
Srbija je nekada hranila region. Danas, pod belim lukom drži između hiljadu dvesta i hiljadu tristo hektara — manje nego što neki veliki agroholding drži pod jednom kulturom. Beli luk nije kukuruz. Ne traži hiljade hektara da bi doneo profit. Traži pamet, ruke i organizaciju. A to je upravo ono što nemamo, ili nećemo da imamo.
Slobodan Vlajić iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, govoreći za RTS, ne bira reči. Kaže da je beli luk među isplativijim kulturama u domaćem povrtarstvu, da može da donese ozbiljan novac. A onda kaže i ono što svi znamo, ali niko ne kaže na glas: između tog potencijala i proizvođačevog džepa stoji čitav niz prepreka koje sistematski pomeramo decenijama. I nikako da ih pomerimo.
Površine pod belim lukom su se poslednjih godina prepolovile. Ili više. A to ne znači da je prestala potražnja — znači da smo prepustili tržište onome ko je jeftiniji, a ne onome ko je bolji.
Brojevi koji govore jasnim jezikom
Sadni materijal čini pedeset jedan odsto ukupnih troškova proizvodnje. Pročitali ste dobro. Više od polovine. Pre nego što ste ugazili u njivu, već ste na pola puta do crvenog. Ako kupujete kvalitetan sadni materijal — a to je jedini način da dobijete prinos koji vredi — uložili ste ozbiljan novac pre prvog ubiranja. I niko vam ne garantuje da ćete ga vratiti.
„Pravi prinos koji se ostvaruje na proizvodnim površinama je negde između sedam, osam, devet, pa čak i deset tona po hektaru kod dobrih poljoprivrednih proizvođača" — Slobodan Vlajić, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad
Deset tona po hektaru zvuči kao brojka koja može da donese lepu zaradu. I može. Ali Vlajić odmah dodaje da zarada zavisi od prinosa, tržišne cene i troškova proizvodnje — zbog čega nije moguće unapred odrediti koliku dobit proizvođač može da ostvari po hektaru. Drugim rečima, nema garancija. I to je prvi problem.
Drugi problem su ruke. Beli luk se ne seje kombajnom i ne bere mašinski. Vađenje, sortiranje i sušenje traže ljude. Mnogo ljudi. A ljudi u srpskoj poljoprivredi sve nema. Vlajić ističe da su za ove radnje i dalje potrebni dodatni radnici, ali da porodična gazdinstva i upotreba mehanizacije mogu da smanje troškove. Realnost je, međutim, surovija: mehanizacija ne može u potpunosti da zameni ljudski rad u ovoj kulturi, a sezonskih radnika nema — ili su toliko skupi da vam jedu svaku maržu.
I tako proizvođač stoji pred ogledalom krajem sezone i pita se: vredi li ovo uopšte sledeće?
Kvalitet koji niko ne plaća kako treba
Evo paradoksa koji definiše srpsku poljoprivredu u mnogim segmentima, a kod belog luka posebno. Domaći proizvođač pravi bolji proizvod, ali uvoznik sa jeftinijim i lošijim osvaja tržište. Vlajić potvrđuje da domaći beli luk prednost u odnosu na uvozni iz Kine i Španije ima pre svega u kvalitetu i poreklu. Kineski luk je jeftiniji — naravno da jeste, kad se proizvodi u sistemu koji ne poznaje naše standarde radnih prava, ekoloških propisa ni kvaliteta sadnog materijala. Španski je organizovaniji — jer su Španci pre deset godina shvatili da udruživanje i zajednički nastup na tržištu nisu hobi, nego strategija preživljavanja.
Vlajić kaže da su za veće učešće na tržištu, ali i za veću zaradu, ključni kvalitetan sadni materijal, udruživanje proizvođača i unapred obezbeđen plasman. Tri stvari. Tri jednostavne, logične, opštepoznate stvari koje u srpskoj poljoprivredi pomeramo već decenijama i nikako da pomerimo.
Zašto srpski instituti ne proizvode sertifikovan sadni materijal u količinama koje bi srušile tu cenu od pedeset jednog odsto? Zašto država ne subvencionira sadni materijal za beli luk isto onako kao za neke druge kulture? To su pitanja na koja niko ne odgovara, a koja bi mogla da promene celu priču za dve sezone.
Farmaceutska industrija kuca, ali niko ne otvara
Postoji i jedan segment tržišta koji bi mogao da promeni računicu za domaće proizvođače. Farmaceutska industrija, objašnjava Vlajić, zainteresovana je za beli luk koji se koristi u proizvodnji kozmetičkih preparata i suplemenata. Ovo nije pijaca. Ovo je industrijska kupovina, dugoročni ugovori, stabilna cena i ozbiljan novac.
Ali tu je čvor. Za saradnju sa većim kupcima neophodno je obezbediti dovoljne količine i kontinuitet isporuke. Dovoljne količine. Kontinuitet. Dve reči koje u srpskoj povrtarskoj proizvodnji zvuče kao pusta želja. Ako imate hiljadu tristo hektara i prinos od osam tona po hektaru, govorite o desetak hiljada tona godišnje — što je za farmaceutsku industriju kap u moru, a za pijacu Srbije nedovoljno čim sedamdeset odsto mora da se uveze.
„Zarada zavisi od prinosa, tržišne cene i troškova proizvodnje, zbog čega nije moguće unapred odrediti koliku dobit proizvođač može da ostvari po hektaru" — Slobodan Vlajić, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad
Ovo je prilika koja neće čekati zauvek. Ako srpski proizvođači ne obezbede količine i kontinuitet, kupci će naći drugog dobavljača. Verovatno već traže. I kada ga nađu, ta vrata se zatvaraju za godine, možda i zauvek.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Pustite stručne analize na stranu. Razmislite o tome kako izgleda dan proizvođača belog luka u Banatu ili Bačkoj. Ustaje u zoru, ide u njivu, zna da ima bolji proizvod od Kineza i Španca, zna da bi mogao lepo da zaradi. Ali nema koga da zaposli za vađenje. Sadni materijal mu je pojeo pola budžeta pre setve. Na pijaci mu konkuriše uvozni luk koji je jeftiniji jer je proizveden pod uslovima o kojima ovde ne bismo ni pričali. I na kraju godine, pita se vredi li uopšte sledeće.
Odgovor struke je: vredi, ako se udružite. Ali udruživanje u Srbiji funkcioniše ovako — dve godine svi su entuzijastični, treće godine jedan odvuče novac ili politiku, četvrte se sve raspadne. Znamo to. I Vlajić to zna. Zato i kaže da je zajednički nastup ključan — ne zato što je to nova ideja, nego zato što je to ideja koju nikada do kraja nismo sproveli.
Nedostatak radne snage nije problem samo belog luka — to je sistemski problem srpske poljoprivrede. Ali beli luk je kultura gde taj problem posebno boli, jer je radna intenzivnost visoka, a mehanizacija ne može da pokrije sve faze. Rešenje? Delimično mehanizovane linije za sortiranje i sušenje, koje postoje i koje se mogu kupiti — ali samo ako ste udruženi i ako imate količine koje opravdavaju investiciju.
Dijagnoza u malom
Ono što Vlajić iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo govori nije samo dijagnoza stanja belog luka. To je dijagnoza srpskog povrtarstva u malom. Imamo proizvođače koji znaju šta rade. Imamo institucije koje znaju šta treba uraditi. Imamo tržište koje traži proizvod. I između ta tri elementa stoji jaz koji niko ne premošćuje — organizacija, koordinacija, politika.
Domaći beli luk je bolji. To je činjenica koju i Vlajić potvrđuje i koju svaki kupac na pijaci zna. Ali bolji ne znači ništa ako ga nema u dovoljnim količinama, ako ga nema ko da ubere, i ako proizvođač ne može da ga proda po ceni koja pokriva pedeset jedan odsto troškova sadnog materijala. Dok ne rešimo te tri stvari — sedamdeset odsto uvoza će postati osamdeset, a hiljadu tristo hektara će postati hiljadu. A onda ćemo se pitati kako smo došli tu.
Izvor: AgroFin, 3. novembar 2026.
💬 0 comments