Zemlja je konačno primila onaj minimalni gutljaj vlage koji ratari u Vojvodini čekaju od avgusta, ali sat neumoljivo kuca. Ko ne ubaci pšenicu u brazdu do desetog novembra, kocka se sa klimom koja poslednjih godina ne prašta nikome ko kasni. Padavine koje su pale u poslednjih nekoliko dana daju prostora za potez, ali prozor je uzak i neće trajati dugo.
Suša koja ne odlazi, samo se povlači dublje
Leto 2026. godine ostaće upamćeno po deficitu padavina koji je izmorio svaku kulturu koja ga je pokušala da preživi. A sada, kad su temperature blage i zemljište površinski poprimilo radnu vlažnost, taj letnji deficit nije nestao — on je samo potisnut u dublje slojeve, tamo gde koren pšenice tek treba da stigne. Dr Milan Mirosavljević iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, govoreći za RTS, daje sliku koja je istovremeno optimistična i oprezna. U okolini Novog Sada palo je oko dvadesetak litara kiše, što je dovoljno da se popravi površinski sloj i da proizvođači krenu sa pripremom zemljišta i setvom. Ali to je samo površinski sloj. Ispod njega, letnja suša je ostavila prazninu koju dvadesetak litara ne može da popuni.
„Dobro je da su temperature iznad proseka u ovom periodu. Ukoliko su ratari u mogućnosti trebalo bi ovih dana da seju pšenicu. Preporuka je da se završi do kraja prve dekade, desetog novembra." — dr Milan Mirosavljević, Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad
Zašto baš deseti novembar?
Datum nije izvučen iz rukava. Pšenica je ozima kultura, što znači da joj treba hladan period za vernalizaciju — proces u kojem biljka „shvata" da je zima i počinje da se priprema za klasanje u proleće. Što kasnije uđe u zemlju, to joj je taj period kraći, i to je problem koji se ne može nadoknaditi ni najboljim agrotehničkim merama. Mirosavljević je jasan: zrno treba da bude u zemlji i da tamo čeka sledeću kišu. Ne čeka se idealna vlažnost, ne čeka se savršen trenutak — čeka se samo da seme bude na svom mestu kad voda konačno dođe. To je filozofija koju iskusni ratari u Vojvodini već godinama praktikuju, a klimatske promene su je samo učinile obaveznom.
Stručnjak dodaje da bi u narednom kraćem periodu bilo dobro da padne još dvadeset do trideset litara kiše. Iako zvuči skromno, ta količina bi bila dovoljna da pokrene nicanje i formiranje lisne mase. Mirosavljević podseća da klimatske promene pokazuju trend u kojem su novembar i decembar sve topliji i kišovitiji, što znači da kiša koja ne padne danas može doći za nedelju ili dve. Ali seme mora biti u zemlji kad se to desi — ne u magacinu, ne u džaku, već u brazdi.
Nicanje i formiranje lisne mase pšenice, prema rečima Mirosavljevića, trebalo bi da usledi tek za petnaest do dvadeset dana. To znači da ratari koji poseju sada, početkom novembra, mogu očekivati da im pšenica nikne negde sredinom ili krajem meseca. Ukoliko se setva oduži, taj rok će se pomeriti, a pšenica ulazi u decembar sa manje razvijenim korenovim sistemom i nižom otpornošću na mraz.
Zašto Vojvođani i dalje veruju pšenici
Pšenica je, tradicionalno, kultura koja se u Vojvodini gaji na najvećoj površini, i to ne slučajno. Poslednjih nekoliko godina, proizvođači u Vojvodini su sve zainteresovaniji za setvu pšenice upravo zato što su se ozime kulture pokazale otpornijim na nedostatak padavina i klimatske ekstreme od prolećnih kultura. Logika je prosta. Pšenica koristi zimsku vlagu, kreće rano u proleće kad još ima vode u zemljištu, i do letnje suše je već prošla kroz najkritičnije faze razvoja. Kukuruz i soja, koje se seju u proleće, ulaze u let na samom početku sušnog perioda i nose taj teret kroz sve najtoplije mesece.
„Ukoliko su ratari u mogućnosti, trebalo bi ovih dana da seju pšenicu. Zrno treba da bude u zemlji i da čeka novu kišu." — dr Milan Mirosavljević, Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad
Ova godina je taj izbor ponovo potvrdila. Dok su proizvođači kukuruza i soje na severu Bačke i u Banatu merili prinose koji su u nekim slučajevima pali ispod ekonomskog praga, pšenična polja koja su prošle jeseni posejana na vreme dala su rezultate koji su držali proizvođače iznad vode. Zato sada, kad je zemljište konačno dobilo onaj minimum vlage koji omogućava setvu, niko ne čeka. Ko ima seme, mašinu i slobodan dan — izlazi na njivu.
Šta ovo znači na terenu
Ratar koji danas gleda u prognozu i pita se da li da krene sa setvom ima pred sobom jednostavan račun, ali sa kompleksnim rizicima. S jedne strane, dvadesetak litara kiše u površinskom sloju je dovoljno za setvu, ali nije dovoljno za sigurno nicanje. S druge strane, čekanje na više kiše znači gubitak dana, a svaki dan posle desetog novembra radi protiv proizvođača. Mirosavljevićeva poruka je u suštini poruka iskustva: ne čekaj savršene uslove, jer ih više nema. Stavi seme u zemlju i pusti da priroda odradi svoje.
Problem koji mnogi proizvođači osećaju, a retko ko izgovori naglas, jeste da klima više ne radi po kalendaru po kojem su starije generacije naučile da proizvode hranu. Novembar je nekada bio mesec kad se setva već završavala i kad se prelazilo na zimsku pauzu. Danas je novembar postao aktivni mesec, mesec u kojem se donose ključne odluke o tome kako će sledeća sezona izgledati. I to je nova realnost u kojoj fleksibilnost znači više od bilo kog pravila iz udžbenika.
Klimatske promene nisu samo priča o višim temperaturama — one su priča o pomerenim rokovima, o mesecima koji menjaju karakter, o proizvodnim ciklusima koji se pomeraju. Kad stručnjak kaže da su novembar i decembar sve topliji i kišovitiji, to nije akademski podatak. To je informacija na osnovu koje ratar donosi odluku da li da čeka ili da seje. I ta odluka, donešena na pravi način, može biti razlika između prinosa od pet i prinosa od sedam tona po hektaru.
Pšenica u Vojvodini više nije samo tradicija — ona je postala racionalan odgovor na klimu koja je postala nepredvidiva. Ko to shvati i namesti svoj proizvodni kalendar po toj logici, ima šanse. Ko i dalje čeka da „kao nekad" padne kiša u septembru i da se sve posloži samo od sebe, ostaje kratkih rukava.
Izvor: AgroFin, 3. novembar 2026.
💬 0 comments