Zamislite državu koja može da nahrani dvadeset miliona ljudi, a koja na policama marketa prodaje uvozni krompir, uvozni paradajz i uvozni beli luk. Nije to priča iz nekog paralelnog univerzuma. To je Srbija, danas, i to je slika koju agroekonomski analitičar Žarko Galetin u razgovoru za Biznis.rs, objavljenom drugog novembra, ne smatra incidentom nego sistemskim neuspehom. Njegove reči nisu ugodne, ali su tačne — i ono što je rekao treba da pročita svako ko misli da vodi agrarnu politiku ove zemlje.
Tri sušne godine u četiri — matematika koja ne prašta
Kada pogledate ovogodišnje rezultate, lako je pasti u zamku olakšanja. Prošla godina je bila katastrofalna, pa sve što je barem malo bolje izgleda kao uspeh. To je merilo kojim se niko ozbiljan ne bi ponosio.
Voćarstvo je izvuklo nešto bolje brojeve. Pšenica je rodila solidno, suncokret se držao. Ali ostatak proizvodnje — kukuruz, soja, krmno bilje, sve ono što hrani ljude i drži stočarstvo na nogama — bio je veoma loš. A kada kažem loš, mislim na to da su rezultati ispod nivoa koji smo beležili pre deset ili petnaest godina.
„Ova godina nije bila dobra, a ni solidna. Ona je jednostavno bila manje loša nego katastrofalna prošla godina. Ne treba upadati u zamku da ovu godinu merimo sa prethodnom jer lošije od prošle godine gotovo da nije bilo moguće." — Žarko Galetin, agroekonomski analitičar
Srpski poljoprivrednici beleže praktično tri sušne godine u poslednje četiri. Jedna loša godina u pet se preživi. Tri loše u četiri lome kičmu, jer se dug ne otpisuje, semenski i đubriva se kupuju svake jeseni, a banka ne pita kakva je bila suša. U međuvremenu, troškovi proizvodnje su samo rasli — gorivo, đubrivo, mehanizacija, sve skuplje. A cena pšenice? Niža nego pre petnaest godina. Neko bi trebalo da sedne i objasni kako to matematički funkcioniše. Na papiru ne funkcioniše.
Od sirovinske baze do neto uvoznika
Pozitivan spoljnotrgovinski bilans u poljoprivredi se redovno ističe kao uspeh. Broj je crven, svi su zadovoljni. Ali ko ga nosi? Odgovor je — primarne poljoprivredne kulture. Sirovine. Ono što se dalje prerađuje, dodaje vrednost i prodaje skupo — to Srbija sve više uvozi.
Spisak je ponižavajući za zemlju sa ovakvim prirodnim potencijalima. Crni i beli luk, krompir, paradajz, čitava lepeza povrtarskih kultura. Svinje, prasad, svinjski podmladak, svinjsko i goveđe meso. Mleko i mlečni proizvodi. Mi smo praktično postali neto uvoznici hrane koju možemo sami da proizvedemo.
„To je nedopustivo za zemlju koja ima takve poljoprivredne potencijale." — Žarko Galetin, agroekonomski analitičar
Hrana postaje strateška sirovina. Prehrambeni suverenitet je jedna od najvažnijih pretpostavki ekonomskog i političkog suvereniteta države. Kada uvozite osnovne namirnice, vi ne uvozite samo robu — vi izvozite suverenitet. Svaki kilogram uvoznog luka ili svinjskog mesa znači da je neko drugi odlučio šta će vaša porodica jesti i po kojoj ceni.
Uvoznički lobi i skupe police
Galetin ne krivi uvoznike. Oni rade ono što im tržište i propisi omogućavaju — nastoje da ostvare zaradu. Logika kapitala je jasna i nema je smisla moralizovati. Problem je u tome što država ne obezbeđuje uslove u kojima se domaća proizvodnja ne potiskuje.
Novac koji se troši na uvoz kroz odgovarajuću agrarnu politiku mogao bi da se usmeri na podizanje domaćih proizvodnih kapaciteta. Između te rečenice i realizacije stoji celokupna politička mašinerija, lobi, interesi i inercija. Kada krenete od uvozničkih lobija koji potiskuju domaću proizvodnju, na kraju dobijete veoma skupe proizvode na policama marketa. Čitav taj sistem treba menjati, ali oprezno i pažljivo, jer nagli potezi mogu da naprave više štete nego koristi.
Rešenje nije u carinskim barijerama na brzaka. Rešenje je u sistemskom podizanju intenzivne proizvodnje — navodnjavanje, plastenici, zaštićena i kontrolisana proizvodnja. Ulaganja u takve kapacitete mogu relativno brzo da se vrate, a domaća proizvodnja može da smanji potrebu za uvozom. Ali to zahteva politiku koja ima vremenski horizont duži od jednog mandata.
Stočarstvo — srce koje više ne kuca
Ako biljna proizvodnja pati, stočarstvo je na intenzivnoj nezi. Galetin ga naziva devastiranim, i to nije retorička preterivanje. Naše stočarstvo je toliko oslabljeno da uvozimo mleko, mlečne proizvode i meso. Ovo je grana koja ne može da se oporavi za pola godine, jednu ili dve ekonomske godine. To je delatnost koja zahteva dugoročan proces u kom se godinama podižu proizvodni kapaciteti, genetski potencijal i kvalitet.
Tu nema prečica. Ne možete danas kupiti kravu i sutra imati mlekara. Ne možete danas kupiti prasicu i sutra imati farmu od stotinu grla. Stočarstvo je strpljenje, kapital i znanje — tri stvari kojih u srpskoj poljoprivredi već dugo fali. U međuvremenu, mlekare gasaju, farme se zatvaraju, i ko će ih ponovo otvoriti kad ih niko ne čeka?
„Moramo da podignemo nivo stočarstva. To ne može da se uradi za pola godine, jednu ili dve ekonomske godine. To je delatnost koja zahteva jedan dugoročan proces." — Žarko Galetin, agroekonomski analitičar
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Sve ovo zvuči apstraktno dok ga ne prevedete na jezik sejanca i računa. Dok Grad Beograd poništava javne pozive za subvencije, poljoprivrednici su i pre vanrednih parlamentarnih izbora ukazivali na kašnjenje podsticaja za biljnu proizvodnju i nedostatak novca za jesenju setvu. Neko bi pomislio da su to pojedinačni problemi, lokalni incidenti. Nisu. To je slika sistema koji ne funkcioniše u osnovnoj stvari — da na vreme isplati novac ljudima koji na vreme moraju da seju.
Poljoprivrednik koji čeka subvenciju da kupi semenje već je izgubio bitku. Poljoprivrednik koji čeka otkupnu cenu koja pokriva troškove već je izgubio rat. A država koja uvozi luk dok joj leže njive — ta država nema agrarnu politiku. Ima reagovanje na krize.
Pravac buduće agrarne politike biće jedan od važnih zadataka nove Vlade Srbije. Nezadovoljstvo poljoprivrednika, loši proizvodni rezultati, visoki troškovi i sve izraženiji klimatski rizici — to je nasleđe koje čeka sledećeg ministra. Pitanje je samo da li će taj ministar imati viziju ili će nastaviti da gasi požare.
Galetin kaže da treba napraviti inventar, podvući crtu i videti šta je potrebno da uradimo kako bismo zadovoljili sopstvene prehrambene potrebe. To je najminimalniji zahtev koji jedna država može da postavi pred sebe. Ako i to ne može — onda ne treba da se čudi što joj poljoprivrednici gube veru, a građani jedu uvozni krompir.
Izvor: Biznis.rs, 2. novembar 2026.
💬 0 komentara